Рецепт за Русију

У Америци је у току једно озбиљно преиспитивање – више у јавности него у званичној политици – односа са Русијом, који су на најнижем ступњу од краја Хладног рата. Преиспитују се суштински разлози за такво стање, са становишта америчких интереса и глобалног поретка.

У политичко-медијској сфери истовремено доминира заплет око контаката људи из Трамповог окружења, током кампање и потом, са Москвом, а нарочито са руским амбасадором у Вашингтону Сергејем Кисљаком, искусним дипломатом који је у Вашингтону још од 2008 (а амбасадор у САД био је и у завршним годинама Совјетског Савеза, од 1985. до 1989, а затим први руски амбасадор у НАТО)…

Из засад мистериозних разлога, два веома важна Трампова човека, саветник за националну безбедност генерал Мајкл Флин и јавни тужилац (министар правде) Џеф Сешнс, пропустили су да те контакте помену, чак и у одговорима на директна питања о томе током процеса овере њихових именовања у Сенату.

Флин је због тога морао да демисионира, док је Сешн још под унакрсном ватром конгресмена и медија, али је Трамп решио да га „не да”. Сешн је међутим морао да себе изузме из онога што му је у опису посла: надзора над Еф-Би-Ај истрагом управо о „руским везама”.

Све то ствара слику хаотичног функционисања Трампове Беле куће, на шта највише указују сами Американци, међу којима они најкритичнији упозоравају на рапидну ерозију институција система, док други сматрају да је збрка резултат сукоба новог председника и такозване дубоке државе – анонимних моћника из обавештајних структура, спољнополитичког естаблишмента и војно-индустријског комплекса.

Већ само помињање „дубоке државе” – појма који се досад односио само на режиме проблематичне легитимације, као што су Турска и Египат – указује да се Америка већ променила и да ће убудуће тешко моћи да се представља као светионик и мисионар демократије, што су својевремено – још 2008 – далековидо предвидели Кинези, опаском да „учитељи имају проблеме”.

Шта ће изнедрити истрага руских контаката не зна се, али су они повод за сумње у Трампа, који је по ступању на дужност критиковао и омаловажавао готово све америчке савезнике, од НАТО и ЕУ до Аустралије – док са друге стране ништа критичко није твитовао (његов омиљени метод комуникације и политичких прокламација) на рачун Путина и Москве.

Све то је за резултат имало пораст скепсе у могућност обећане „велике погодбе” Трампа са Путином, односно Америке са Русијом, док је истовремено приметан и пад ентузијазма у том погледу према Трампу и са руске стране. Поготово од како је најавио да ће од Конгреса затражити да се ионако енормни буџет Пентагона од скоро 600 милијарди долара, увећа за додатних 50.

С обзиром на то да је Русија, са Путином, чијим је лидерским манирима Трамп несумњиво импресиониран, последњих година одважним потезима (Украјина, Крим, Сирија) успела да се наметне као незаобилазни фактор на светској сцени – и с обзиром на преовлађујуће уверење да се досадашњи поредак са Америком као хегемоном распада – на дневном реду је дилема како ће изгледати нови поредак и какви у њему треба да буду америчко-руски односи.

Главна дебата о томе се међутим не води у Белој кући или у Стејт департменту, него у америчким „трустовима мозгова”, у „тинк танковима” и универзитетским институтима. Шта се притом износи као пожељно а шта као могуће и где је тачка могућег сусретања Вашингтона и Москве?

Полазиште ових расправа је констатација да две стране различито виде узроке и природу разлога за непријатељство. Док се у Вашингтону на Русију гледа као на реметилачки фактор који крши правила и игнорише принципе, из визуре Москве Америка је та која по нахођењу мења режиме, локалним интервенцијама изазива глобалну нестабилност и експанзијом НАТО и мешањем у унутрашње послове егзистенцијално угрожава Русију.

Истовремено, обе силе су свесне да настављање садашњег тренда ескалације затегнутости води ка катастрофалном судару. Како га избећи?

„Изазов пред Трамповом администрацијом је како да вешто контролише, пре него да трајно разреши тензије са Москвом”, један је од тренутно актуелних одговора, понуђен у есеју управо објављеном у „Форин аферсу”, најутицајнијем гласилу америчке спољне политике, у којем је својевремено лансирана и доктрина обуздавања Совјетског Савеза у тек започетом Хладном рату.

Три аутора овог текста: Еуген Рамер, Ричард Соколски и Ендрју Вајс сматрају да је решење „средњи пут” – трагање за начинима сарадње, уз истовремено обуздавање.

Ко је међутим лош момак и ко кога заиста угрожава: Русија Америку или Америка Русију? На недавном сусрету с новинарима Путин је подсетио да су равнотежа снага и „међусобно гарантовано уништење” били брана нуклеарној катаклизми, а да америчка ракетна одбрана, која се размешта код руских суседа сада то нарушава, „јер се не зна какве су у ствари ракете у силосима”.

„Имати добре односе са Русијом је добра ствар, а не лоша – само глупани или будале могу да мисле да је то лоше”, подсећа ауторска тројка из „Форин аферса” на Трампов твит из јануара, износећи тим поводом бојазан да би „нагло помирење” праћено уступцима Путину нанело непоправљиву штету. Признају међутим да је Русија ипак много више од „регионалне силе”, како ју је описао Обама. Сила која, између осталог, инсистира да контролише безбедносну стратегију и политичку оријентацију суседа, што, истичу, за Америку није прихватљиво.

Уз то, у есеју се износи и да Вашингтон не би смео да жмури ни на хаковање, кампање дезинформација и субверзије организоване из Кремља против западних демократија (без помена да је то и рецепт из америчких спољнополитичких кувара). Најзад, Трамп би морао да напусти манир својих претходника који су имали велику жељу да Русију демократизују и преуређују изнутра.

Шта је од овога реално, засад се не види због општих неизвесности које производи Доналд Трамп који би заслужио аплаузе и кад би, за почетак – допринео да не буде горе.