Недеља, 29.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Рецепт за Русију

Доналд Трамп би заслужио аплаузе и кад би, за почетак – допринео да односи Вашингтона и Москве не буду гори

У Америци је у току једно озбиљно преиспитивање – више у јавности него у званичној политици – односа са Русијом, који су на најнижем ступњу од краја Хладног рата. Преиспитују се суштински разлози за такво стање, са становишта америчких интереса и глобалног поретка.

У политичко-медијској сфери истовремено доминира заплет око контаката људи из Трамповог окружења, током кампање и потом, са Москвом, а нарочито са руским амбасадором у Вашингтону Сергејем Кисљаком, искусним дипломатом који је у Вашингтону још од 2008 (а амбасадор у САД био је и у завршним годинама Совјетског Савеза, од 1985. до 1989, а затим први руски амбасадор у НАТО)…

Из засад мистериозних разлога, два веома важна Трампова човека, саветник за националну безбедност генерал Мајкл Флин и јавни тужилац (министар правде) Џеф Сешнс, пропустили су да те контакте помену, чак и у одговорима на директна питања о томе током процеса овере њихових именовања у Сенату.

Флин је због тога морао да демисионира, док је Сешн још под унакрсном ватром конгресмена и медија, али је Трамп решио да га „не да”. Сешн је међутим морао да себе изузме из онога што му је у опису посла: надзора над Еф-Би-Ај истрагом управо о „руским везама”.

Шта ће изнедрити истрага руских контаката не зна се, али су они повод за сумње у Трампа: Амерички председник импресиониран лидерским манирима Путина     Фото Ројтерс

Све то ствара слику хаотичног функционисања Трампове Беле куће, на шта највише указују сами Американци, међу којима они најкритичнији упозоравају на рапидну ерозију институција система, док други сматрају да је збрка резултат сукоба новог председника и такозване дубоке државе – анонимних моћника из обавештајних структура, спољнополитичког естаблишмента и војно-индустријског комплекса.

Већ само помињање „дубоке државе” – појма који се досад односио само на режиме проблематичне легитимације, као што су Турска и Египат – указује да се Америка већ променила и да ће убудуће тешко моћи да се представља као светионик и мисионар демократије, што су својевремено – још 2008 – далековидо предвидели Кинези, опаском да „учитељи имају проблеме”.

Шта ће изнедрити истрага руских контаката не зна се, али су они повод за сумње у Трампа, који је по ступању на дужност критиковао и омаловажавао готово све америчке савезнике, од НАТО и ЕУ до Аустралије – док са друге стране ништа критичко није твитовао (његов омиљени метод комуникације и политичких прокламација) на рачун Путина и Москве.

Све то је за резултат имало пораст скепсе у могућност обећане „велике погодбе” Трампа са Путином, односно Америке са Русијом, док је истовремено приметан и пад ентузијазма у том погледу према Трампу и са руске стране. Поготово од како је најавио да ће од Конгреса затражити да се ионако енормни буџет Пентагона од скоро 600 милијарди долара, увећа за додатних 50.

С обзиром на то да је Русија, са Путином, чијим је лидерским манирима Трамп несумњиво импресиониран, последњих година одважним потезима (Украјина, Крим, Сирија) успела да се наметне као незаобилазни фактор на светској сцени – и с обзиром на преовлађујуће уверење да се досадашњи поредак са Америком као хегемоном распада – на дневном реду је дилема како ће изгледати нови поредак и какви у њему треба да буду америчко-руски односи.

Главна дебата о томе се међутим не води у Белој кући или у Стејт департменту, него у америчким „трустовима мозгова”, у „тинк танковима” и универзитетским институтима. Шта се притом износи као пожељно а шта као могуће и где је тачка могућег сусретања Вашингтона и Москве?

Полазиште ових расправа је констатација да две стране различито виде узроке и природу разлога за непријатељство. Док се у Вашингтону на Русију гледа као на реметилачки фактор који крши правила и игнорише принципе, из визуре Москве Америка је та која по нахођењу мења режиме, локалним интервенцијама изазива глобалну нестабилност и експанзијом НАТО и мешањем у унутрашње послове егзистенцијално угрожава Русију.

Истовремено, обе силе су свесне да настављање садашњег тренда ескалације затегнутости води ка катастрофалном судару. Како га избећи?

„Изазов пред Трамповом администрацијом је како да вешто контролише, пре него да трајно разреши тензије са Москвом”, један је од тренутно актуелних одговора, понуђен у есеју управо објављеном у „Форин аферсу”, најутицајнијем гласилу америчке спољне политике, у којем је својевремено лансирана и доктрина обуздавања Совјетског Савеза у тек започетом Хладном рату.

Три аутора овог текста: Еуген Рамер, Ричард Соколски и Ендрју Вајс сматрају да је решење „средњи пут” – трагање за начинима сарадње, уз истовремено обуздавање.

Ко је међутим лош момак и ко кога заиста угрожава: Русија Америку или Америка Русију? На недавном сусрету с новинарима Путин је подсетио да су равнотежа снага и „међусобно гарантовано уништење” били брана нуклеарној катаклизми, а да америчка ракетна одбрана, која се размешта код руских суседа сада то нарушава, „јер се не зна какве су у ствари ракете у силосима”.

„Имати добре односе са Русијом је добра ствар, а не лоша – само глупани или будале могу да мисле да је то лоше”, подсећа ауторска тројка из „Форин аферса” на Трампов твит из јануара, износећи тим поводом бојазан да би „нагло помирење” праћено уступцима Путину нанело непоправљиву штету. Признају међутим да је Русија ипак много више од „регионалне силе”, како ју је описао Обама. Сила која, између осталог, инсистира да контролише безбедносну стратегију и политичку оријентацију суседа, што, истичу, за Америку није прихватљиво.

Уз то, у есеју се износи и да Вашингтон не би смео да жмури ни на хаковање, кампање дезинформација и субверзије организоване из Кремља против западних демократија (без помена да је то и рецепт из америчких спољнополитичких кувара). Најзад, Трамп би морао да напусти манир својих претходника који су имали велику жељу да Русију демократизују и преуређују изнутра.

Шта је од овога реално, засад се не види због општих неизвесности које производи Доналд Трамп који би заслужио аплаузе и кад би, за почетак – допринео да не буде горе.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Teodor Drajzer
Vuk dlaku menja...Da li Ameriku vodi Tramp ili neko drugi, Rusija treba uvek biti spremna na najgore. Kao sto rece jedan od komentatora, Americi je glavni cilj da se docepa ruskih prirodnih bogatstava a i teritorije. Takodje, da ih niko ne ometa u imperijalistickim planovima. Vec je sada jasno da od poboljsanja odnosa sa Rusijom pod Trampom nema nista. Ako Tramp bude opozvan bice jos mnogo gore u tom pogledu.
Amerika
je u Ukrajinu usla bez izgubljenog vojnika, to nije uspelo ni Dzingis Kanu, a za Rusiju je Ukrajina prioritet prioriteta (u "Politici" je pre desetak godina izasao tekst "Dostici i prestici", u kojem Putin najavljuje EAU i iznosi da je ona nemoguca nez Ukrajine).Baza u Tartusu, u odnosu na mogucnost da se u Harkovu nadje PRO, je potpuno beznacajna.Rusija je pokusala da preko Sirije da "odobrovolji" Ameriku i poboljsa odnose kroz zajednicku borbu protiv ID, ali prilika koja se ukazala Americi u Ukrajini se ne ispusta lako i to nece uciniti ni Trampova administracija, a Rusiju samo to interesuje.
Аца правник
Америка сматра да је Русија сила која, између осталог, инсистира да контролише безбедносну стратегију и политичку оријентацију суседа, што за САД, кажу, није прихватљиво. Али зато америчко инсистирање на томе да контролишу безбедносну стратегију и политичку оријентацију остатка света представља "борбу за демократију" и императив америчке спољне политике. Принципијелно, нема шта.
Промашај
Ниси мангуп што ишамараш слабијег од себе, него што га ишамараш онда кад ти јачи од тебе каже да то не смеш да урадиш. Да ли то стварно нисте разумели, или се правите....?
Zorka Papadopolos
Iz ovog teksta sam saznala da Rusija u USA ima prepotopskog ambasadora. A nove situacije u svetu zahtevaju sveze likove.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.