Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Хармонија у камену

Љубица Марић Фотодокументација Музиколошког института САНУ

Недавно је у Галерији САНУ представљено це-де издање аудио дела „Хармонија у камену“, композитора Љубице Марић и палеонтолога Николе Пантића, као и културолога Димитрија Вујадиновића. Посебност овог дела је и у томе што је оно редак пример изузетно успешне сарадње уметника и природњака.

Дело је урађено у две језичке варијанте, српској и енглеској. Подсетимо, 2009. годину Унеско је прогласио за годину Љубице Марић и Милутина Миланковића.

Прошло је већ девет година откад је завршено снимање овог несвакидашњег звучног издања. Рад на њему започет је средином 1997. године, а завршен је крајем следеће. Бомбардовање Србије се примицало, а тим с којим сам имала привилегију да сарађујем, био је усредсређен на реализацију специфичног уметничког подухвата који је замишљен као опомена да својим све безобзирнијим односом према природи човечанство угрожава сопствени опстанак на Земљи.

Сећања на заједнички рад још су врло жива: поред академика Николе Пантића, чија је књига Трактат о јединству, хармонији и укрштају природног и духовног (краћи наслов, на корицама, гласи: О јединству природног и духовног) представљала основу за цео подухват, на окупљања су редовно долазили Димитрије Вујадиновић, спиритус мовенс пројекта и аутор синопсиса, обавезно и Љубица Марић, па историчарка уметности Споменка Медаковић, као и моја маленкост. Касније, када смо после припремних састанака у Музиколошком институту и студију Народног позоришта, почели да радимо на самом снимању у Студију у Македонској улици, чланови екипе су постали и проверени сниматељ тона Зоран Јерковић, као и рецитатори – за верзију на српском глумац Љубивоје Тадић, а за енглеску Стивен Егну.

Када сам се, у рану јесен 1997, на позив Љубице Марић прикључила тиму, већ је постојао синопсис текста и прве скице за избор музике. Сав потоњи рад састојао се у прерадама тих предложака, некада врло далекосежним, а те активности су се одвијале у изузетно креативној атмосфери и дебатама. Свако ко је познавао Љубицу Марић лако ће ми поверовати да је она била најангажованији члан тима, најчвршће држала до својих предлога, али и понекад била спремна да прихвати сугестије других. Иако већ у врло позним годинама – имала је тада близу деведесет година – са великом менталном енергијом учествовала је у доношењу одлука о свим детаљима који су се тицали избора, распореда и трајања музике. Поред тога, била је врло заинтересована за квалитет и монтажу вербалних текстова. Познато је да је поседовала изразиту склоност према књижевности (као, уосталом, и према другим уметностима), тако да је са великом компетентношћу улазила и у то поље. Зналачке су биле, такође, и њене сугестије тумачу говорног текста које су се односиле на акцентуацију и интонацију. Посебну пажњу је поклањала „меким“ прелазима и међусобном уклапању говорних и музичких елемената.

За мене је посебно искуство било посматрање како она сагледава сопствена дела, аутономна у основи, а за ову прилику „функционализована“ – дела чији се фрагменти допуњују и преплићу са исказима из сфера науке, поезије и филозофије. Њу је у највећој мери надахњивало препознавање сопствених или блиских мисли о судбинским питањима постојања, исказаних у различитим областима стваралаштва. У текстовима из књиге Николе Пантића, укључујући фрагменте из дела светских великана који су у њој садржани, она је пронашла прегршт драгоцених мисли које сведоче о мудрости и далековидости њихових аутора, и о њиховој спознаји јединства природног и духовног.

Драматични удари тимпана (из првих тактова 5. става Песама простора)уводе слушаоца у Хармонију у камену, делујући као упозорење на озбиљност теме о којој се расправља у наставку. Музика се поново зачује онда када се евоцирају збивања из најстаријих геолошких епоха, када је настајало копно: почетак Пасакаље на том месту делује узбудљиво, стварајући атмосферу прадревности.

Једна од најранијих композиција Љубице Марић, Соната фантазија за виолину соло, даје нову димензију Оди Сунцу коју је саставио фараон Аменхотеп, а сећам се да је композиторка причала како је то дело компоновала под утиском посматрања једног заласка сунца на обали мора. Чудесни милиграм за глас и флауту, дивно избрушено дело из њеног позног опуса, изабрано је за минуте медитације после објаве да је „Божанствена средина на Земљи, која је стварана милијардама година, изнедрила затим и Човека“. Монодија Октоиха за виолончело соло изабрана је за уметничко обогаћење излагања о Човеку кога је наша планета излегла, као „квочка на сунцу“ (Владика Николај Велимировић). Које би друго дело Љубице Марић, осим Песама простора, и то њиховог Прелудијума, интензивније обасјало говор о универзалној људској духовности и тако најавило један познати одломак из Његошеве Луче микрокозма? Музичка евокација застрашујуће будућности због насталог несклада између Човека и Природе, реализована је музиком из Октоихе 1, чији одсечни налети труба стварају одговарајући звучни амбијент за кошмарну визију анђела уништења из Откровења св. Јована Богослова – драмски врхунац целог остварења. Касније размишљање о људском трајању у времену озвучено је поново једним одломком из Песама простора: музичка подлога је 4. став у којем се постепено ствара снажна градација чији је врхунац истовремено почетак следећег, 5. става: тада зачујемо оне исте упозоравајуће ударе као на почетку Хармоније у камену, а том реминисценцијом ојачава се унутарња повезаност дела.Пети став Песама простора је звучна основа за наставак говорног текста у којем се заговара „мудра делотворност Човека и свеопшта хармонија“. На самом крају дела, као неки постлудијум, надовезујући се на последње стихове из одломка Слова љубве Деспота Стефана, стоји камерна кантата Праг сна, загледана у онострано.

Не могу а да на овом месту не споменем да је управо Слово љубве било укључено у Слово светлости, једно друго сложено дело у којем је коришћена музика Љубице Марић. Хармонија у камену заправо се може посматрати као редукованији вид тог театарско-ритуалног остварења. Стварано три деценије раније, током више година, у сарадњи Љубице Марић са књижевником Зораном Мишићем и редитељем Владом Петрићем, уметницима сродних сензибилитета, Слово светлости, као и Хармонија у камену, сведочи о наглашеној потреби ових аутора да изразе своја неконвенционална виђења великих тема опстанка (националног – у случају Слова светлости, универзалног – у Хармонији у камену).

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.