Крај подстанарства за Градску управу

Панчево – Увек када се прича о новијој прошлости Панчева, овдашње локалпатриоте не пропусте прилику да кажу како је град „својим рукама” (парама) створио све што данас има, јер је одувек био пасторче и покрајине и републике, предалеко од Новог Сада, а преблизу Београду. И били би потпуно у праву када у самом центру вароши не би постојале две јавне палате – зграде суда и Градске управе.

Ових дана предмет преписке Панчева и војвођанске престонице је управо „градска кућа” у којој је локална самоуправа подстанар. Наиме, овдашња администрација решила је да регулише односе око вишеспратнице у којој деценијама ради, те предлаже да се донесе одлука о преносу права коришћења овог објекта на њу и то, као и до сада, без надокнаде. Из онога што објашњава градоначелник Панчева Саша Павлов, иза ове правне формулације заправо се крије упис зграде у јавну својину града.

„Правно формално, истина је да је град подстанар у овој згради, али суштински не, јер не плаћамо никакав закуп, а сада ће ићи и упис у јавну својину града Панчева”, каже за „Политику” Павлов, објашњавајући последњи чин контроверзе око здања некадашњег Среског народног одбора саграђеног 1962. године после вишегодишњих притисака Панчеваца на челнике покрајине и у атмосфери сталне полемике да ли је оправдано зидати нову зграду и да ли ће опстати срез од Панчева до Вршца.

Најзад, крајем педесетих година прошлог века власти у Новом Саду су преломиле, а град локацију пронашао на Тргу Бориса Кидрича (данашњем Тргу краља Петра Првог), рашчишћеном простору на месту бомбардованом априла 1944, док је за потребе изградње порушена читава четврт која се протезала улицом Сокаче. Након расписаног конкурса, пројектовање је поверено Архитектонском бироу „Остроговић” из Загреба, надзор Панчевцу архитекти Јовану Илкићу, а изградња реномираном београдском Грађевинском предузећу „Рад”, те почиње подизање здања „осам плус један” са подрумским делом опремљеног модерним инсталацијама. Столарски радови уступљени су предузећу „Тодор Дукин” из Београда, а мермерне плоче уграђивали су радници „Камена” из Пазина.

Посао је урађен у предвиђеном року, среске службе пресељене, а у новој згради су остале кратко, јер су преласком на комунални систем у Војводини сви срезови угашени последњег дана децембра 1964. године. Тако је са покрајинских 323 милиона динара Панчево добило могућност да после 132 године пресели своју Скупштину и администрацију из зграде Магистрата (у њој је данас Народни музеј Панчево) у новосаграђену палату на по земљишним књигама скоро 17 ари, а около има још 24 ара градског грађевинског земљишта.         

Симбол нове градње, наменски пројектован објекат најпре градске већнице, па општине по многима је и данас предмет полемика, од тога да је једини и прворазредни споменик модерне архитектуре, до става да је озбиљно наружио амбијент најужег градског језгра који датира из времена Аустроугарске, ремећењем висинске регулације околних улица, као „трг унутар трга”, а опречни су и подаци у завичајној литератури о њеном аутору. У „Уметничкој топографији Панчева”, Павла Васића, као пројектант наводи се Војислав Ивановић из Жупање, док неколико извора, па и плоча у самој згради приписују ауторство загребачком архитекти Казимиру Остроговићу.

Осим што је многи Панчевци не воле као симбол соцреалистичког манира градње, оцене су и да је нечијом самовољном одлуком у самом центру саграђена умањена реплика зграде Скупштине општине Нови Загреб, која је прерађена и пресељена у град на Тамишу. И заиста, запањујућа је сличност панчевачке верзије и загребачке Вијећнице – у питању је потпуно иста композиција фасада, са истоветним металним прозорима, приземљем које носе исти стубови, метална столарија приземља је пресликана на оба објекта, као и ентеријер. Тада је саграђен само део зграде, готово половина површине према пројекту, којим је предвиђен објекат већих габарита и са другим садржајем – банком и продавницама, од чега се накнадно одустало.

Мада је само у току последње деценије учињено више интервенција и преуређења хола зграде, а 2009. године у приземљу отворен и Градски услужни центар, у стручној периодици се наводи да је зграда до данас добро очувана.