​Како умиру генији

„Кад човек цео живот посвети речима, важно је да умре на елоквентан начин”, изјавио је Ернест Хемингвеј неколико дана пре него што је  извршио самоубиство. Сличне духовите опаске, као и подаци о интензивним животима и најразличитијим смртима људи који су обележили историју, културу и уметност, налазе се у новој књизи Боривоја Герзића „Кореографија мориенди” (САИ, Београд).

Иако су, свако на свој начин, постали безвремени, укупно 96 „јунака” ове књиге самртници су, немоћни пред коначном судбином сваког човека: Сократ, Рембо, Бодлер, Гауди, Борхес, Андрић, Црњански, Киш, Тито, Тесла, Томас Бернхард, Фрида Кало, Чехов, Толстој, Фројд, Маргерит Јурсенар, Дејвид Фостер Волас... Герзић говори и о њиховим животима, уверењима и снази духа, који су се на коначном крају нашли на највећем испиту.

У „Кореографији мориенди” читамо о Артуру Шопенхауеру који је велики део живота провео у неповерењу према свему што га окружује, спавао је с пиштољем поред кревета, да би се десет година пред крај преобразио у оптимисту и уживао у слави. Када је Џојсова кћерка Лусија, која је била у санаторијуму, чула да јој је отац умро, узвикнула је: „Шта тај блесан ради под земљом? Када ће се вратити кући? Он нас све посматра?”...

– Све време, док сам писао „Кореографију мориенди”, мислио сам да пишем о умирању и смрти. На крају, то је постала књига о животу. О самој смрти нема шта много да се каже. Живот је много занимљивији, инспиративнији, као неки грандиозан театарски догађај који се непрекидно одвија, ма колико појединачан живот у читавом том комешању немао неког нарочитог смисла. Мене је овде занимало у којој мери умирање осветљава дотадашњи живот појединца и има ли у тој кореографији мориенди неког вишег смисла. Нисам га нашао – каже Боривој Гезић, додајући:

– То како човек дочекује сопствену смрт-мислим да ту има нешто битно, нешто велико, или мало, што говори о сваком појединцу. С друге стране, јесу ме привлачили занимљиви животи, али нека умирања су такође занимљива и необична, као рецимо, кад је Едгара Алана Поа извесна банда, која је радила за одређену политичку странку, цео дан напијала у некој балтиморској крчми, облачила га увек у другу одећу, па терала да више пута гласа за одређеног кандидата (умро је неколико дана после тога од запаљења мозга). Или Хакслијева смрт, где је он, на самрти (боловао је од рака), од супруге тражио да му убризга ЛСД, што је она и урадила, па је писац „Врлог, новог света” умро, како је његова супруга написала у писму рођацима, „с блаженим изразом лица”.

Понеке вињете о последњим тренуцима великана садрже и последње речи самртника. Неке су смешне, као Марка Твена: „Додајте ми наочаре”, Толстоја: „Али сељаци... како сељаци умиру?”, или Пикаса, у обраћању лекару: „Грешите што се нисте оженили. Корисно је”. Нечије су баш мудре, као Бобија Фишера: „Ништа није исцељујуће као људски додир”. Међутим, Боривој Герзић сматра да треба бити опрезан с „последњим речима”.

– Углавном је ту реч о предањима, а не о истинитим исказима. Ипак, сама предања су такође занимљива и често добро осликавају саму личност, па сам их понекад узимао у обзир. Знамо за оне познате речи краља Александра Карађорђевића на самрти, после атентата у Марсељу: ’Чувајте ми Југославију’. Изгледа да су оне биле производ ондашње југословенске пропаганде јер је, према верзији једног од краљевих ађутаната, краљ (опет наводно) успео да каже само: „Уби ме (усташа?), п. му мајчина”, наводи наш саговорник.

Свако умире у складу са својим карактером: кукавица кукавички, меланхолик резигнирано, јунак с покличем, приметио је аутор у уводу књиге. Међутим, болно је то што су неки великани, попут Тесле, Гаудија или Оскара Вајлда, умрли у сиромаштву и усамљености... Шта то говори о позицији изузетног човека у друштву, питамо Боривоја Герзића.

– То је тема за есеј, у најмању руку. Укратко, положај је следећи: „Велики” човек се својим квалитетима, талентом или генијалношћу, издваја од „обичних” људи. Самим тим он је натприродан, сличан Богу. Њему се обичан свет диви, али је у стању и да га згази из зависти, што често и чини (Сократ је натеран да попије отров, Исус разапет, а Асанж и Сноуден приморани су на егзил). Медиокритет увек тежи да таквог појединца сруби на свој ниво, јер не може да се успне на његов. Положај генија и хероја је сличан: они морају, у овом или оном смислу, да жртвују свој живот за идеал. Немогућ је херој који дуго живи. Или га убију, или живи без породице, деце, имовине, домовине... Кафка је у последњим месецима живота често јело грејао на пламену свеће – одговара Герзић.

Уочљиво је да су скоро сви уметници, па и научници, од близу стотину наведених у књизи, својим начином живота заправо призивали смрт. Како у складу с тим објаснити природу интелектуалаца и стваралаца? Због чега су талентовани људи аутодеструктивни, како је писао Балзак – да је порок цена коју геније плаћа злу...?, питање је које се природно намеће.

– Апсолутна слобода, а онда се лако долази до порока и аутодеструкције, која је за ствараоца онај ’неопходан услов’ за стварање, и која га води до „виших сфера” неопходних да би дело произвео, у исто време је опасна, смртоносна. (Божански) пламен који га греје (инспирација) и омогућава му да буде стваралац, на крају, што му се више примиче (он, попут бубе која лети на светло не може да се одупре том пориву), често га сагори. Онда се и публика, „конзумирајући” дело великана, на пристојном одстојању од опасног пламена, греје на тој ватри – приметио је Герзић, који је и кратку причу о свом брату, сликару Душану Герзићу Гери уврстио у додатак књиге, уткавши тако и део породичне архиве смрти у „Кореографију мориенди”. Затим закључује:

– Кад живота и великих људских постигнућа има – смрти нема. Када је смрт присутна – нема живота. Смрт је последњи уједначитељ што стално изнова показује да су, тек у смрти, сва жива бића једнака.