Смрт на Стражевици
Заставник прве класе Владимир Вујовић, везиста из 210. батаљона везе РВ и ПВО, неколико дана уочи почетка НАТО агресије налазио се на ВМА због повреде руке. Видевши да је известан почетак рата, 21. марта 1999. године на своју одговорност напушта болницу и прикључује се својој јединици.
Није му то био први рат, неколико година раније стекао је то искуство у Сарајеву, где је годинама живео са породицом. Био је у последњој групи припадника ЈНА која је напустила БиХ у мају 1992. године.
По одласку са ВМА упутио се у оближњу касарну на Бањици, где је тада био, а и данас је, 210. батаљон везе. За њега то није било само радно место већ и дом – у овај објекат смештена је његова породица, супруга Радмила и троје деце.
Када је почео рат 24. марта 1999. године у вечерњим сатима, породица Вујовић се још увек налазила у објекту који се могао наћи на удару непријатељске авијације, па се Радмила са децом склонила у подрум касарне, да би убрзо затим пронашли смештај код родбине.
Одржати систем везе пред налетима тако моћног непријатеља, мало је рећи – био је захтеван посао за везисте РВ и ПВО. Авиони НАТО-а устремили су се на брдо Стражевица у Београду, где је тада био подземни команди центар РВ и ПВО.
Заставник Горан Мацура је у тренутку погибије својих колега из јединице по службеној дужности боравио у подземном објекту у Стражевици, где је провео већи део рата.– Посебно ми је тешко што нисам могао да присуствујем њиховим сахранама – истиче Мацура.Овај подофицир је, због посла који се није смео прекидати, био један од многих припадника војске који су дуго боравили под земљом брда Стражевица. У подземни објекат ушао је првог ратног дана, а први пут након тога на дневну светлост изашао је тек 12. маја 1999. године.
Тако је било и другог дана рата, 25. марта у вечерњим сатима, када су уништене антене. Оспособљавање система везе командног центра постало је задатак од изузетног значаја за одбрану земље.
Сутрадан, 26. марта, у поподневним сатима, екипа 210. батаљона везе креће на Стражевицу. У овом тиму су заставници Вујовић и Властимир Лазаревић, вршњаци и колеге иза којих су тада биле године заједничког рада.
Стигли су на ово брдо, које ће од тада по свакодневним нападима постати познато свим грађанима Србије. Није било ваздушне опасности, један део тима је отишао према порушеним антенама, други је почео са истоварањем нових. Око 15.55 часова одјекнула је страховита детонација.
– Ништа није указивало на опасност, одједном се осетио удар ваздушног таласа. Кренуо сам узбрдо, према срушеним антенама. Наишао сам на једног колегу, цивилно лице у војсци као и ја, коме сам помогао да превије ногу. Заставник Вујовић је био тешко рањен. Пренет је у возило хитне помоћи и превезен је на ВМА. Убрзо су се чуле сирене, оглашена је ваздушна опасност и сви смо се повукли. Тело заставника Лазаревића је извучено тек сутрадан – каже Момчило Ђелебабин, ауто-механичар ове јединице који је током рата обављао и друге неопходне послове.
Заставник Вујовић је у тешком стању примљен на ВМА. Повремено свестан, успео је само да затражи да обавесте његову супругу о томе шта се десило. Сутрадан је подлегао повредама. Непријатну дужност да обавести Радмилу о погибији мужа имао је Иван Саковић, данас заставник у 210. центру везе.
– Нас тројица, међу нама је био и њихов кум, отишли смо до стана у којем је била Радмила са децом. Када су нам отворили врата, видели смо је да телефонира. На тренутак се обрадовала што нас види, али се већ следећег тренутка заледила и само нас је питала: „Шта ми је са Владом?“ И данас ми је тешко када се сетим тога – каже Саковић.
И Радмили је, док разговара са екипом „Политике“ у команди 210. батаљона везе, у канцеларији наспрам собе у којима су годинама живели у нужном смештају, тешко је да надвлада емоције.
– Последњи пут сам видела мужа два сата пре него што је настрадао. Сахрањен је 31. марта 1999. године на гробљу Лешће – каже Радмила Вујовић.
Каже да је Владимир рођен 1952. године у селу Црквени Бок код Сиска. Завршио је подофицирску школу у Краљеву, радио је и војсци од 1969. године. Прво је службовао у Београду, а затим у Неџарићима код Сарајева. Упознао је Радмилу 1973. а венчали су се 1978. године.
Заставник Властимир Лазаревић, који је погинуо када је настрадао и Вујовић, рођен је 1952. године у Јагодини. Подофицирску школу завршио је 1970. године, радио је у гарнизонима на Вису и у Београду. Сахрањен је 30. марта 1999. године на Новом бежанијском гробљу. Иза себе оставио је супругу Славицу и двоје деце.
Двојица сабораца постхумно су одликована Медаљом за заслуге у области одбране и безбедности. На месту њиховог страдања на брду Стражевица изграђен је јединствен споменик од остатака уништене антене и других средстава РВ и ПВО, а на њему су уклесане речи које везисти свакодневно користе: „Останите на пријему. Завршавам.“
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.