За мене је језик звучна домовина

РАЗГОВОР НОВИНАРА ПОЛИТИКЕ СА ИВОМ АНДРИЋЕМ 1968. ГОДИНЕ

У новинама би се могла, с времена на време, појавити биографија неког писца дата на популаран начин, затим би се могло мало убацити литературе, бар је ставити у исти ред. Тиме се шири хоризонт, јер све што је вредно у свету то је још у књигама. Мислим да би било велико осиромашење (није само питање листа „Политике“ него уопште културе) када бисмо се лишили помоћи коју даје књижевност.

Новинари „Политике” са Андрићем у нашој редакцији 1968. (Фото: Стеван Крагујевић)

Разговор  са Ивом Андрићем  је одржан 28. фебруара 1968. и у њему су учествовали новинари „Политике” Милојко Друловић, Драгослав Адамовић, Гојко Бановић, Олга Божичковић, Влада Булатовић Виб, Душан Костић, Миодраг Максимовић, Коста Степановић, Ристо Тошовић и Милутин Чолић. Требало је да се разговара о културној рубрици „Политике“, али је круг тема о којима се говорило био знатно шири. Текст разговора објавио је 31. децембра 1978. године у „Политици“ Славољуб Ђукић. Разлог зашто је интервју са Андрићем објављен десет година касније је тај, што је писац инсистирао да сусрет са новинарима буде пријатељско ћаскање без обавезе да се штампа. Поводом 125 година од Андрићевог рођења, издвојили смо делове овог интервјуа.

Ви сте рекли да су новине слике живота, да оне у извесном смислу одражавају живот. Кажите нам нешто о томе како оне одражавају живот и каква је то слика?

То зависи од ваших могућности и од вас. То су две ствари. Писане речи, којима се нешто означава, нека појава или догађај, много дуже остају него та појава или догађај. Рецимо – хитлеризам. Тога више нема, али писане речи о њему постоје.

Ја лично не волим да о мени пишу новине – искрено говорећи, али, ако Савез књижевника нешто приреди, то треба да уђе у новине, јер ће тако остати трага. У новинама то живи много дуже. Иначе сам догађај траје – само један дан. И то је разлог за размишљање о улози новина. Оне, тако рећи, умножавају живот, мултиплицирају га. У новинама један догађај живи и пошто се завршио.

КО НАС ПРЕДСТАВЉА НА БИЈЕНАЛУ УМЕТНОСТИ У ВЕНЕЦИЈИ

РЕЧ КУСТОСА:  НИКОЛА ШУИЦА

Југославиа без „ј”

На овогодишњем 57. Бијеналу у Венецији од 13. маја у павиљону Србије представиће се троје сликара. Милена Драгићевић, Владислав Шћепановић и Драган Здравковић. Изложба, према концепту кустоса историчара уметности др Николе Шуице носи назив „Енклавиа“, а њен посебан сегмент осмишљен је као „Зид личних објава“.

Назив „Енклавиа” је исклизнуће из имена „Југославиа”, уочљиво уклесаног, без другог слова „ј”,  изнад улазних врата у Павиљон Србије у венецијанским Ђардинима. Изложба је  смисаона надградња појма „енклава” у домену уметничког процеса.

Представља дела троје врло различитих сликара средње генерације – Милене Драгићевић, Драгана Здравковића и Владислава Шћепановића, који се  својим приступима суочавају са активним процесима сазнања технолошки одмаклог глобалног света и, исто тако, огромних геополитичких разлика.

Софтвер је крив за све

Владислав Шћепановић „Happy kids”

Џудиста са црним појасом, добитник многобројних медаља у овом спорту, сликар чије су изложбе забрањиване, професор сликарства на Факултету примењених уметности, годину дана директор Музеја савремене уметности у Београду (2013/2014) Владислав Шћепановић (1971) је у свом атељеу већ припремио слике великог формата које ће понети у Венецију.

Изложба Жар2 сачињена од портрета Садама Хусеина, Слободана Милошевића, Звездана Јовановића, Хомеинија, шеика Ахмеда Јасина, Радована Караџића, Бин Ладена и сл., који су изнад глава имали ореоле светаца, била је забрањена у београдској галерији Прогрес (2004), а потом и у Крагујевцу. Затим је „прошла“ на конкурсу за 45. Октобарски салон, када је ове слике одабрала за излагање кустоскиња из Пољске Анда Ротенберг.

Герилски упад на бијенале

Драган Здравковић (Фото Tamar Botchorishvili)

Драган Здравковић је већ деценију и по у стању уметничке хибернације. Тачније, у стању измештања из стварности, друштвено-политичких околности, несигурног окружења. Стварност је у измењеном облику пренео на сликарско платно и тако направио баланс између реализма, поп-арта и метафизике.

У пространом атељеу у Дунавској улици у Београду, који дели са Урошем Ђурићем и Вуком Видором, овај уметник је завршио рад на великом платну који ће, са још шест слика, представити у павиљону Србије у Венецији. Слика се зове Енклава. Инспирисана је призором осликаног зида који је уметник спазио у „неком беспућу“ и фотографисао. На слици је представљена уснула жена у амбијенту опустелог пејзажа иза зида осликаног графитима. Драган Здравковић (1969) на својим сликама настоји да прикаже места у којима време губи своју снагу и енергију.

Тражим место где се знање дели

Милена Драгићевић (Фото: Лична архива)

Милена Драгићевић за себе каже да је Српкиња из Торонта, која живи у Великој Британији, а сарађује са галеријом у Бечу. Рођена је у Книну 1965. у бившој Југославији. Исте године је са породицом емигрирала у Канаду. Тамо је дипломирала на Јорк универзитету и магистрирала сликарство у Великој Британији на Краљевском колеџу уметности. После тога се вратила у Америку и живела три године у Сан Франциску. Од 1998. године стално је настањена у Великој Британији. Галерија Мартин Јанда из Беча представља њену уметност. Такође је гостујући професор на сликарском одсеку на Краљевском колеџу уметности и мастер програму на Кингстон универзитету. Била је гостујући уметник и професор на другим факултетима у Великој Британији као и на уметничким школама у иностранству као што је Академија лепих уметности Умеа на Интернационалној летњој академији у Салцбургу.

Марија Ђорђевић

21. ВЕК

Омега генерација – осетљива деца кризе

 Станко Црнобрња

То су деца која немају никакво сећање о времену пре Гугла и Википедије, дакле о времену пре него што је ‘сво знање овог света’ доведено на један ‘клик’ За разлику од претходних генерација, за које је однос са медијима био однос пасивног конзумирања (дневник у пола осам, и то се гледа), најосновнија претпоставка ‘Омега генерације’ је управо супротна: не само што можеш да бираш, него мораш да бираш, окружен фактички небројеним могућностима избора

Вековима је појам генерације везиван за феномен националног. Сматрало се да су генерације дефинисане првенствено заједнички проживљеним, национално обојеним, скуповима културних образаца. Па ипак, у последњих седамдесет година глобални медији, глобална технологија, глобална трговина и синхронизоване, непрестане глобалне кризе, створили су јединствену и сасвим нову глобалну културу. Баш као што је то велики Маршал Маклуан предвидео, створили су – „глобално село“.

У овом тренутку тражи се име које би одговарало генерацијама рођеним од двехиљадите године, тим најновијим „сељанима“ који, попут њихових давних предака, живе повезани тренутним сазнањима о свему што се збива у њиховом „глобалном“ селу. Све чешће чује се да би, после „генерације Икс“.

МЕСТО ЗА ХЕДОНИЗАМ

Еротско лице француских болничких мензи

Зидови су осликани фрескама са често опсценим елементима – мушкарци са гигантским фалусима, жене у провокативним позама. И поред тога свакодневно десетине младих лекара једу са апетитом испред ових ликова спојених у свим врстама телесног међуодноса,  каже професор Павле Ковачевић, који о овом феномену припрема монографију

Осликан зид у француској болници Биша (www.leplaisirdesdieux.fr)

У филозофском и психолошком погледу мензе у француским болницама, такозване сале за дежурство, представљају победу ероса као извора живота над танатосом – смрћу са којом се лекари срећу свакодневно, каже професор Павле Ковачевић са Клинике за кардиоваскуларну хирургију Института за кардиоваскуларне болести Војводине, који је недавно на Филозофском факултету у Новом Саду одржао предавање на тему „Опсцене фреске сала за одмор у француским болницама”.

Професор Ковачевић, редовни професор новосадског универзитета, начелник Одељења за аорталну хирургију и витез реда академских палми Француске Републике, припрема монографију у којој ће покушати да прикаже помало скривени дух лекарских мензи превасходно париских болница, али и оних широм Француске, које се у великој мери разликују од, како сам каже, помало стерилних и стереотипних мензи широм Европе и Америке.

Гордана Поповић 

Како рођени Тршћанин памти Југословене

У аутобиографском филму Панта реи Љубиша Самарџић преиспитује своју јединствену уметничку каријеру, путописни психолошки трилер приказује Марину Абрамовић приликом њеног дружења са шаманима, Пуриша Ђорђевић медитира  о односу историје и уметности

Љубиша Самарџић у филму „Панта реи”

Деценије  постојања Мартовског фестивала обавезују да се са почетком припрема сваког новог издања, увек и поново постави важно питање – шта учинити,  како ново издање учинити достојним традиције и баштине али и прикладније времену и приликама. Те „прилике” не утичу само на културну политику, већ, како је безброј пута доказано, умеју да се одразе и на филмове које у таквом окружењу настају. Полазна замисао на којој почива овогодишње издање Мартовског фестивала од 30. марта до 2. априла у Дому омладине Београда полази од две једноставне поставке – вратити  кровни национални карактер фестивалу, с једне, и у што складнији спој довести традицију и дух свежег и новопридошлог, с друге стране

Бобан Јевтић

ИНТЕРВЈУ: ДОНАЛД КЛАРК

Вештачка интелигенција је као бог Шива

Недавно је снимљен филм за који је сценариo написао алгоритам. Sunspring, кратки СФ филм, приказан је у оквиру такмичарског програма на прошлогодишњем Санденс фестивалу. Постоје читаве композиције, музичка дела, које је написао алгоритам које се не могу разликовати од класичне композиције. Програм анализира базу података постојећих песама и тако „учи” музичке стилове, а затим „компонује” оригиналну музику. Вештачка интелигенција може да се бави и сликарством.

Доналд Кларк (Фото: Британски савет)

Вештачка интелигенција у рачунарском свету означава опонашање људског процеса размишљања. Циљ примене вештачке интелигенције у различитим рачунарски базираним системима јесте да се аутоматизује процес корелације, коју иначе људски мозак може веома добро да обави. О вештачкој интелигенцији и њеној улози у свакодневном животу разговарали смо на конференцији „Нове технологије у образовању”, у организацији Британског савета, са професором Доналдом Кларком, британским предавачем са више од тридесет година искуства у овој области.

Шта разликује мозак од вештачке интелигенције?

Ми стално покушавамо да унапредимо мозак, али то је специфичан орган, забораван је, може да буде сексистички, расистички, може да спава минимум осам сати дневно и лако се деконцентрише. Вашу експертизу не можете убацити у мој мозак и што је најгоре од свега мозак, као и човек, умире. Док вештачка интелигенција, област којом се бавим, не спава осам сати дневно, не заборавља, не умире и стално се побољшава. Наравно вештачка интелигенција не копира мозак, она представља технолошку иновацију која је боља од мозга. Посебно занимљиво је управо то да је мозак творац вештачке интелигенције.

Милица Момчиловић