Архив тесан за сва пропала предузећа

Ужице – У ужички Историјски архив већ годинама, па и сада, стиже документација пропалих предузећа из овог региона. Кад фирма која грца у дуговима допадне стечаја и буде ликвидирана, писани трагови њеног постојања постају архивска грађа. Некадашње пословно име и углед, извор прихода за многе породице, подаци о томе како се радило и стицало, прегажени временом и интересима, одлазе у историју и архивски депо.

Толико је овде фирми платило суров данак неуспешним приватизацијама да је савремена зграда архива у Ужицу постала тесна да прими све пристигло из 10 општина, па је нови простор напуштене касарне ових дана прихваћен као спасоносно решење за одлагање те документације. У периоду од 2004. до 2014. године, кажу овде, у ужичком архиву су направљена 103 фонда докумената пропалих предузећа, последњих година још двадесетак нових.

О томе верно сведочи изложба „Ад акта“ аутора Жељка Марковића, први пут представљена пре неку годину у Ужицу, која управо стиже у Пожегу: у склопу програма обележавања Дана те општине биће отворена у пожешкој галерији од 4. до 22. априла. То је приказ нашег времена из привредно-архивског угла, слика судбина фирми које се у транзицији нису снашле или су, једноставно, биле предодређене да нестану.

Подсећајући у тексту који прати изложбу „Ад акта“ на индустријски бум овог краја шездесетих и седамдесетих година када је за две деценије отворено 17.450 нових радних места, Жељко Марковић потом бројкама сумира оно што је промена власништва овде урадила.

– Уочи приватизације у Златиборском округу било је запослено 110.000 радника, а 2012. тај број је спао на 57.625. Од некадашњих 56.300 индустријских радника, остаје њих 13.977. Од некадашњих 17.500 запослених у производњи у Ужицу остало је свега 4.600 (колико их је некада радило само у „Првом партизану“). У Новој Вароши скоро да је извршена деиндустријализација, јер у том месту ради свега 400 запослених у производњи – наводи Марковић и наставља:

– Стечаја су минулих година допале фабрике као што су „Фротекс“ (својевремено 2.200 радника), „Фасау“ (1.100), „Љубиша Миодраговић“(3.700), ГП „Златибор“, „Котроман“, „Ракета“ и друге са великим бројем запослених. Овакво стање у привреди утицало је и на демографску слику Златиборског округа, па је од 2002. до 2011. број становника смањен за 28.477, што значи да је нестала цела општина величине Бајине Баште.

Ужички архив је последњих година предузео низ активности да прими и заштити ту углавном несређену и расуту документацију. Створио је фондове, јер се примљена архива мери стотинама метара. А ово време, како каже Жељко Марковић који је директор Историјског архива, потврђује да тај посао није био узалудан:

– Стигло нам је преко 1.000 захтева за коришћење ове архивске грађе, који се највише тичу радног стажа и некадашњих зарада запослених у тим бившим предузећима. То значи да ова документација није мртво слово на папиру, већ оперативна, и сада корисна грађа – закључује Марковић.