Живот у бригади био је школа за рад и ред

Радне акције направиле су људима оне који другачије никад људи не би постали – тврди глумц Иван Бекјарев, некадашњи „друг бригадир” омладинске бригаде „Милош Матијевић Мрша”, учесник ОРА „Ада Циганлија” и „Бубањ поток”. Био је само један од око два милиона тадашњих младића и девојака који данас славе први април – Дан бригадира, а који су за пет деценија убрзане изградње својој домовини поклонили најлепши део младости. Њихов празник установила је Скупштина Југославије 1946. године у знак сећања на званични почетак ОРА „Брчко – Бановићи”.

Ударнички се радило тих година, правиле су се пруге, аутопутеви, хидроелектране, фабрике, пошумљавале голети и исушивале мочваре. Ни забаве, ипак, није недостајало. На бригадирским вечерима певали су и свирали најпопуларнији музички уметници, млади су се „шацовали” у Козарачком колу, а затим радећи на насипу или уз маренду размењивали нежне погледе, који су се затим претварали у бригадирске љубави. Многима је то била и шанса за афирмацију – хармоникаши су пред свима показивали колико добро свирају, а фудбалери сналажљивост у вођењу лопте.

– Ту сам постао глумац. Стално сам рецитовао, глумио, режирао... То је била једна велика школа живота – присећа се Бекјарев, некадашњи културни референт радне акције.

Филм „Прекобројна” са Миленом Дравић у насловној улози најбоље показује колико су млади желели да буду део бригаде, каже Мија Митровић, председник Удружења учесника омладинских радних акција Београд.

– Обично се мисли да је мотив учешћа у оваквим акцијама жеља за обновом земље, али једнако важан разлог било је дружење и познанства која су их тамо чекала. Уз богат културно-уметнички програм, организовани су и различити курсеви, а млади су се обучавали за зидаре, фотографе, возаче... – каже Митровић.

Живот у бригади је, поручује, био школа за рад и ред, а тај вид волонтирања био је феномен по масовности, утицају на омладину, али и по свом изненадном нестанку после распада Југославије.

Што радних акција више нема, жали и Милоје Поповић Каваја, новинар и публициста.

– Најављени споменик градитељима Новог Београда не сме да буде само камен, већ мора бити симбол једног покрета који треба да траје вечно. Обележје не сме остати реликвија, већ мора бити стимуланс за нова ангажовања младих. Није довољно само славити успехе од пре четрдесет година. Важно је пронаћи нове облике акцијаштва у садашњим условима и у складу са садашњим вредностима – истиче Поповић.

Крамп и лопату у руке је узео још као ученик седмог разреда на изградњи Омладинског стадиона на Карабурми. Градио је део аутопута Грделица – Скопље, а онда бригадирско искуство стечено у нашој земљи пренео и на међународну сцену – као један од сто омладинаца из света и пет из Србије, подизао је срушену школу у ратом захваћеном Алжиру.  Акцијашке дане, Поповић памти као дивна дружења без обзира на генерације и нације – дружења грађана целог света и баш зато мисли да би било лепо да се ти дани врате.

Истог је мишљења и ударник Батрић Браца Жарковић, сада управник Позоришта „Славија”. Тада су, каже, сви стимулисали омладину да даје поштен допринос држави. Није било никаквих лажних парола, већ истинског братства и јединства.

 – Набио сам жуљева за цео живот и још ме кичма и руке боле, али да ми је вратити то време, не бих размишљао. Али, такве жеђи за дружењем, сусретима, путовањима, другарством и радом данас више нема – истиче Жарковић који своје и жеље својих пријатеља и сабораца акцијаша за обновом добровољног рада ипак сматра утопијом и „жалом за младошћу”.

– Нема више младих који би у томе учествовали. Већина њих дању куња, а ноћу пије, или изиграва навијаче политичара у телевизијским студијима. Они који би можда и хтели да раде углавном су отишли из ове наше лепоте – са жаљењем закључује Жарковић, учесник седам радних акција.