Дан када је спаљена писана реч Србије

Судбина Народне библиотеке у шестоаприлском бомбардовању Београда представља један од главних симбола рата до потпуног уништења који је Немачка водила против Југославије. Пожар је прогутао око пола милиона књига, међу којима су вредни средњовековни рукописи, многа значајна документа, повеље и збирке, писма, карте и слике који су данима били спаковани у сандуцима и у подруму чекали евакуацију.

„Унапред је било одређено у који манастир ће ићи који рукопис, али до евакуације није дошло јер југословенска влада није желела да провоцира Немце”, каже Немања Калезић, историчар, начелник одељења у Народној библиотеци Србије. У метежу након бомбардовања, библиотека која се тада налазила на Косанчићевом венцу данима је горела, док није изгорела до темеља.

О томе шта је све уништено у Народној библиотеци у извештају из јануара 1942. године који је саставила стручна комисија стоји: Све збирке осим музикалија и сви инвентари на основу којих би могла да се процени штета. Једном речју, никада није у потпуности установљено шта је све нестало у пламену.

Од преко 1.300 рукописних књига и старих докумената спасене су свега три књиге: „Зборник српских животописа” који је био позајмљен, „Скраћена синтагма Матије Властара и Законик цара Душана” који се налазио у Музеју кнеза Павла (садашњем Народном музеју) и „Зборник” из 18. века који је враћен 1943. године, али се није сачувао. У библиотеци је било преко сто рукописних књига на пергаменту, међу њима и вредна јеванђеља. Неповратно су нестали и рукопис из прве половине 15. века који је садржавао „Слово љубве” деспота Стевана Лазаревића, књиге о животима српских краљева и краљица, повеља цара Душана, документи из Зете из времена Црнојевића и документи о Србима под Аустријом, дела старе српске књижевности, збирка турских докумената о Београду и Србији, рукописи са коректурама писаца, међу њима „Дошљаци” Милутина Ускоковића, „Зона Замфирова” Стевана Сремца и „Приче” Боривоја Станковића. Пропала је и збирка писама значајна за политичку, културну и књижевну историју, у којој су била писма Карађорђа, Доситеја Обрадовића, Симе Милутиновића, Вука Караџића и Ђуре Даничића.

Изгубљена је и огромна збирка штампаних књига од 18. до 20. века српских и светских писаца и научника. Библиотека је имала и најпотпунију збирку српских новина, од којих су многе неповратно изгубљене.

„Остали смо без великог броја комплета новина и часописа који су излазили од 1880. до 1941. године. Заувек је избрисан траг о српском новинарству у краљевини Србији”, каже Калезић. Мање је, међутим, познато да је Народну библиотеку слична судбина задесила за време Првог светског рата, у једном од најтежих раздобља у њеној историји.

Народна библиотека се до почетка рата налазила у Капетан Мишином здању, где су били смештени и Народни музеј и Универзитет. У њеној збирци било је преко 4.000 примерака рукописа, око 135.000 различитих књига, 800 бројева новина и часописа и преко 1.200 примерака карата, слика и друге грађе. Непосредно пред рат њен тадашњи управник Јован Н. Томић предлагао је да се најважнији део збирке измести у иностранство. Његова идеја није прихваћена, а Министарство просвете и црквених послова је одлучило да се највреднији рукописи заједно са дипломатским документима склоне на сигурну локацију. Овим рукописима се, међутим, касније губи сваки траг.

Аустроугарска војска је на самом почетку рата бомбардовала зграду Капетан Мишиног здања, која је у то време била највиша у Београду. Како би спасла богате збирке Народне библиотеке влада Николе Пашића је наредила евакуацију. Вредни рукописи и књиге су пребачени у вагоне који су прешли пут од Алексинца, преко Ниша до Косовске Митровице.

По коначном паду Србије овај „плен” је дошао у руке Аустријанцима који су највредније задржали, а остало оставили Бугарима. Мали део грађе заплењен и однет у ове земље враћен је после рата према одредбама из мировног споразума. Један део рукописне грађе који је означен као највреднији још увек се води као нестао. Напоре да се сакупе рукописи који су били расути по европским антикварницама у периоду између два рата обесмислило је ново бомбардовање.

Народна библиотека је за мање од тридесет година два пута уништена. „Нико у Европи није изгубио више споменика нематеријалне културе од нас у првој половини 20. века”, закључује историчар Калезић.