Бјелопољско културно благо држава не препознаје

Подгорица – Поклону се у зубе не гледа, али Министарство културе Црне Горе очигледно има другачије аршине када расподељује буџетски новац намењен за развој и подршку култури Црне Горе.

Тако је у Црној Гори могуће да богата и вредна оставштина почившег фотографа и заљубљеника у фотографију и филмску уметност Батрића – Баћа Ракочевића, коју породица овог чувеног бјелопољског хроничара даје држави у поседовање, не наилази на реакцију ресорног министарства.

Вредна фото и филмска оставштина, какву не поседује ни црногорска кинотека, нити Радио-телевизија Црне Горе (РТЦГ) као најстарија ТВ кућа у Црној Гори, садржи више десетина хиљада негатива, старих фотографија и ретких видео-записа Бијелог Поља и околине. Породица покојног Ракочевића је тражила да министарство културе учествује у пребацивању записа у дигитални формат, уз стручни надзор и поступак, после чега би и вредне оригинале предали на чување адекватном архиву под државним надзором.

„Наша породица је хтела да поклони држави неколико десетина хиљада фото-негатива на којима је забележена историја бјелопољског краја, као и збирку сакупљених фотографија са краја 19. века, то јест од првих забележених фото-записа. Филмском камером 8 мм је направио око 70 вредних и ретких видео-записа од 1959. до 1980. године, на којима су старе панораме града, увођење електрификације у околна села, трке коња, вашари, обичаји... Све оно чега данас нема, а што је веродостојна историја Бијелог Поља и Црне Горе”, каже Мирко Ракочевић, син покојног Батрића.

Он додаје да је породица од ресорног министарства захтевала суфинансирање у послу стручног пребацивања записа са изворних целулоидних трака на ДВД или неки други поузданији савремени носач информација, сматрајући да ће фонд Батрића Ракочевића бити вредан поклон црногорској култури. Нажалост, одбијени су.

„Када сам са стручњацима извршио преглед његовог архива, наишли смо на изузетне кадрове и установили да је тој колекцији хитно потребно да се изврши пренос на дигитални запис, како би се све то очувало и касније користило за стручне публикације, ТВ и новинске архиве, изложбе и уопште историју Црне Горе. Држава Црна Гора је препознала Ратковићеве вечери поезије као манифестацију од културног значај за државу и доделило јој ранг јавне установе. Можете ли веровати да су све те манифестације пропраћене са пар стотина постојећих негатива у опусу који је остао иза мог покојног оца? Несхватљиво је понашање ресорног министарства, посебно зато што је породица желела да све оригинале преда на чување и старање држави, само што смо желели да будемо сигурни да ће стручни и осетљиви посао пребацивања и чувања архива бити одрађен ваљано, што смо хтели да пропратимо, како не би дошло до оштећења или уништавања збирке услед немара или нестручног руковања”, наводи Мирко.

Човек бурне и интересантне биографије, коју су обликовали светски ломови и домаће политичке прилике, био је Батрић Ракочевић. Партизан од 1941. године, носилац три ратна одликовања, изашао је из рата у чину капетана ЈНА. Још у току службе у Коњичкој школи у Земуну, бива ухапшен и осуђен са многобројним сапатницима током Резолуције Информбироа и спроведен на вишегодишњу робију.

По одслужењу казне, Ракочевић се враћа у завичајно Бијело Поље са непуних 30 година живота и, силом прилика, у атмосфери присилног игнорисања, без грађанске части и права, Ракочевић се окреће својој љубави из детињства – фотографији, којом се „заразио” још пре рата. Завршава школу за фотографа и постаје први Бјелопољац са таквом дипломом. Удесило се да за нови градски фото-кино клуб потребне квалификације није испуњавао нико осим бившег голооточког затвореника, па је локални функционер Вујадин Обрадовић њега одредио за посао вођења новоформираног клуба. Обрадовић је због тога имао великих проблема, саслушавали су га локални удбаши, али је он имао ваљано објашњење у Батрићевој дипломи фотографа, јединој у Бијелом Пољу. Тако је почело стварање изузетно вредне фото-оставштине која се данас узалудно нуди Министарству културе Црне Горе.

„Мој отац је био неуморни фото-хроничар бјелопољског краја до своје смрти, пре пет година”, са сетом прича Мирко. „До последњег дана је израђивао фотографије, слагао негативе, ретуширао, увеличавао и радио посвећенички посао, маниром старих мајстора – педантно и посвећено. Поред тога што је сам сликао, скупљао је старе фотографије бјелопољског краја, старе фото-апарате, камере и кино-пројекторе, достојних сваког музеја на свету. Своје дело крунисао је са две значајне фото-монографије, у којима је објављено око 3.500 фотографија.”

Разочаран оваквим поступком Министарства културе Црне Горе, Ракочевић ће се вероватно обратити Министарству културе Србије, верујући да ће они препознати потенцијал вредног блага.