Из села се одлази, а у банатско Иваново долази

Зврје тако празне родитељске куће на пошумљеним поседима, често без струје и водом са дворишних бунара крај њива, које деценијама нико не обрађује. Овако невеселом стању кумовао је и већ познати и масовни одлазак младих из села, мањак купаца, али и уздрмано тржиште некретнина.

Огласи обилују понудама јефтиних, старих, недовршених и реновираних и кућа за рушење, а цене се разликују у зависности од локације, величине, стања, опремљености… али не прелазе десетак хиљада евра. 

И док се широм Баната, и то не само по селима већ и у Вршцу, Зрењанину, Кикинди, Белој Цркви, Алибунару, распродају куће и имања, у најмањем и најјужнијем селу Панчева – Иванову влада права јагма за некретнинама. Зову га и „слепим цревом” општине, јер последње куће гледају у београдске Гроцку и Ритопек.

„Данас се овде не може наћи ни оронула кућа са баштом испод 10.000 евра, а добро иду и оне двоструко скупље. Прочуло се наше Иваново као оаза мира у близини Дунава, 18 километара, махом ауто-пута од престонице.

Раније су највише долазили риболовци, за њима викендаши на излет, а данас све више Београђана, Панчеваца и других који купују овде код нас своје парче раја”, прича нам Марко Гуран, директор овдашњег Дома културе, такође заслужног за славу села, као организатор Међународног салона уметничке фотографије, који већ деценију привлачи мајсторе фотографије, чији радови онда путују светом и проносе има Иванова.

Неретко се сеоским сокацима који леже пет метара испод нивоа Дунава могу срести и позната лица других уметника, јавних личности, а своје парче раја одавно су овде обезбедили професори универзитета, лекари… сада већ прави Ивановчани.

Некретнине које махом отуђују деца када родитеља више нема, неспремна да се баве наслеђем, нови власници углавном реновирају, неке и прерађују и проширују, желећи да задрже њихову аутентичну лепоту. Неки, сазнајемо из прича „староседелаца”, рибаре, други узгајају воће или пчеле, а сви одмарају у тишини, која се овде може и осетити.

И док се њихове комшије Омољчани жале да им је „отето” звање општине, а Старчевци се у међувремену „одметнули” у општину са заставом, грбом и председником – општинаром, па и новом таблом са натписом на енглеском и српском, малено Иваново са десетоструко мање житеља или око 800 душа виђено је као локација коју би многи пожелели као своју другу адресу.

Одговор се крије и у спокојним, ушореним, али асфалтираним улицама у којима је и школа из 1888. године и нова зграда здравствене станице са апотеком, пошта, месна заједница, матичар, католичка црква, продавнице, пекара, ресторан, аутобуска веза са Панчевом…

Туристима који дођу у њихов крај, Ивановчани нуде преноћиште, банатски ручак, па и купање у неколико кућа са базеном.