Петак, 07.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нето добит са трпезаријског стола

Чак 85 одсто власника породичних компанија сматрају да су за успех потребни професионални менаџери, али не желе да се одрекну контроле над бизнисом
(Фото Пиксабеј)

Највећи пропуст у пословању хрватског бизнисмена Ивице Тодорића јесте то што је својој деци поверио управљање фиром.

 Овако је један овдашњи крупни капиталиста недавно коментарисао шта је један од погрешних пословних потеза газде „Агрокора”, који је четрдесет година пословне каријере завршио са дуговима до гуше, а концерн поверио држави на управљање.

Близак пријатељ Ивице Тодорића је за „Јутарњи лист” коментарисао да је и сам Тодорић тога свестан. Говорећи о својој деци, власник „Агрокора” је свом пријатељу рекао: „И у томе сам можда погрешио. Јесам. Али то су моја деца, шта могу?!”, преноси Тодорићеве речи овај загребачки дневник.

Познаваоци ситуације у „Агрокору” кажу да је у концерну одувек био проблем судара професионалног менаџмента и чланова породице у врху пирамиде. Где су ови други увек побеђивали у тим сукобима. Тодорићева деца: Ива, Анто и Иван били су на водећим позицијама у овој породичној фирми, пре него што је активирањем „лекс Агрокора” држава поставила привременог управника Анту Рамљака.

Иако је концерн са годишњим приходом од 6,5 милијарди евра највећа фирма у региону, кроз овај актуелни пример се можда и најбоље виде све предности и изазови са којима се породичне компаније суочавају у пословању. Највећи плус за такве фирме је то што људи у животу, заправо, највише верују члановима своје породице. То је, међутим, уједно и највећа мана оваквог начина пословања. Јер су истовремено људи и најпопустљивији према члановима свог кућног домаћинства и спремни су да им опросте разне брљотине.

Тодорићу је, међутим, било тешко да схвати да су за успех потребни професионални менаџери. Једно истраживање ревизорске куће КПМГ показује да се чак 85 одсто власника породичних компанија слажу да су екстерни руководиоци потребни како би фирма добро пословала. Ипак, многи од њих још нису спремни да се одрекну интерне контроле над пословањем, показало је ово истраживање у коме је учествовало 1.000 компанија.

Век трајања породичног бизниса – 20 година
За разлику од Србије где највећи број породичних фирми послује мање од 20 година, а чак трећина мање од деценије, половина европских компанија у власништву породица послује више од 50 година, а трећина је на тржишту од 20 до 50 година.Док је у Србији чак 70 одсто фирми у „рукама” првог власника, у европским породичним фирмама прва генерација управља само у трећини компанија. Друга генерација наследила је трећину српских фирми, а трећа генерација је на челу само 2,4 одсто предузећа.Ситуација у Европи је доста другачија – друга или трећа генерација власника води скоро половину компанија, а 18 одсто има на челу четврту генерацију власника, показало је глобално истраживање КПМГ, које је спроведене у 23 европске државе у сарадњи са Заједницом европских пословних предузећа.

Чини се да је један од великих изазова за породична предузећа и како направити јасну разлику између дневне соба и канцеларије. Један овдашњи успешни привредник препричавао је својевремено како му је супруга у недељу по подне, кад са сином који ради у породичној фирми крене да игра тенис, поручивала да пословне обавезе поделе пре него што се посвађају.

Милан Кнежевић, власник конфекције „Модус”, која је такође породична фирма, каже да зна бар десет парова који су се развели због тога што су имали различите визије о томе у ком правцу породична фирма треба да се развија.

– Долазило је до честих сучељавања због посла и те разлике неки парови нису успели да преброде, већ су се развели. Многима је бизнис пукао оног тренутка кад је пукао брак. Али, да буде јасно, Тодорић није пукао зато што су му деца била чланови управне, већ зато што је то била пирамидална фирма која није пословање заснивала на сопственим обртним средствима, него на кредитима. Зато се и урушила – објашњава Кнежевић који за себе тврди да је направио баланс између приватног и пословног живота. Каже да је рецепт за то врло једноставан.

– Ја сваки пут попустим жени. Она је и директор фирме, а ја сам сувласник – каже Кнежевић.

И његов син Ђорђе такође ради у „Модусу” и врло често у шали препричава како је као мали претио родитељима ако не желе нешто да му купе да ће скупити потписе радника и основати синдикат.

Пред породичним компанијама у Србији, као и онима у Европи, предстоје велики изазови генерацијске транзиције, односно решавање питања управљања фирмом, наводи се у анализи КПМГ-а.

– Узимајући у обзир разлике у политичком и економском амбијенту, као и историјским приликама, не зачуђује што су породичне фирме у Европи дуговечније него наша породична предузећа – закључују аналитичари ове ревизорске куће.

У Европи у категорију породичних предузећа спадају и компаније које имају више од 1.000 запослених и годишње приходе веће од 200 милиона евра. Таквих компанија је око 18 одсто. Између 250 и 1.000 радника има 17 одсто породичних предузећа у Европи, а мање од 50 радника има само четвртина породичних европских фирми.

Истраживање КПМГ показало је да породична предузећа све више послују на међународним тржиштима и да тај број константно расте последњих година. Само пре четири године ван националних граница је пословало 60 одсто породичних фирми, а тај број је у 2016. порастао за 16 одсто.

Породичне фирме улажу у старт-апове, компаније старе од једне до пет година или стабилна предузећа старија од 20 година, а планирају улагања у нову технологију, запошљавање и обуку.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zarije bulatovic
Problem je star koliko i čovečanstvo, nedovoljno znanja o organizaciji firmi i ljudskih zajednica. Nedovoljno nauke. Sada ponovo učimo pravilakoja smo već učili pre 40 godina na fakulttimau Beogradu. I socijalizam je privremeno pao, kao i kapitalizam pre njega, a dići će se opet jer ćemo tražiti načine da isplivamo, samo ćemo opet kao u Marfijevom zakonu " uraditi prvo sve pogrešno, pre nego budemo primorani da uradimo ispravno". Suština je u striktnoj podeli upravljanja i rukovodjenja. U upravljačkom procesu se donose odluke i tu može biti diktature, demokratije, samoupravljanja itd. U fazi rukovodjenja postoji samo diktatura sprovodjenja donetih odluka. Veoma jednostavno, ali traži nauku da se sprovede u delo. Da li je to kapitalizam ili neka vrsta socijalizma, nebitno je. 40% nemačkih radnika radi u Kooperativama, neka vrsta samoupravljanja ali ne samorukovodjenja, njih ove krize ne pogadjaju. Baskijski MONDRAGON,ima univerzitet gde se uči kooperativno upravljanje i rukovodjenje.
Petar
Osladila im se moć, misle da sve znaju najbolje. nikom ne veruju i žao im je da plate profesionalnog menadžera.
Aleksandar Milovanović
I u Srbiji domaća privatna preduzeća svih veličina su najčešće još uvek pod upravom prve vlasničke porodice ili pojedinca koji su je osnovali ili otkupili tokom ranije privatizacije, a njihova zajednička crta je da nemaju prethodno poslovno iskustvo na slobodnom (zapadnom kapitalističkom) tržištu, to jest kovali su svoje poslovno znanje ovde i u ovakvoj ekonomiji. Zato vlasnici-menadžeri još uvek nesvesno mešaju tržišne i samoupravno-socijalističke metode upravljanja i to u kombinaciji sa svojim autoritativnim rukovođenjem. Ovo im omogućava da se mešaju u odlučivanje srednjeg sloja menadžera do najsitnijih detalja (mikro-upravljanje) jer žele da preuzmu na sebe svu odgovornost. Čak se i novozaposleni mladi kadrovi brzo uklope u postojeći organizacioni mehanizam i završe kao izvršioci radnih zadataka, a ne kao oni koji bi se borili za ostvarenje nekih boljih rezultata.
glas iz naroda
Tako se ponaša i naš predsjednik vlade, pa možemo očekivati i da završimo kao neki Agrokor-propašću.
glas iz naroda
Najveća je griješka, od koje boluju manje-više svi tajkuni, što žele da zadrže mjesto direktora svega i svačega, a posluju kao kada su krenuli sa trgovinama veličine WC-a. Nema ništa od toga. Te velike kompanije moraju izaći na svjetsko tržište dionica gdje se vrši dokapitalizacija. Osnivač automatski gubi apsolutnu moć, pošto više nije i jedini vlasnik, pa ne može raditi šta mu se prohtije. Naši novobogataši misle da mogu, ako hoće, i "zapaliti firmu", jer je, jelte, njegova. To je dokaz neznanja i najava propasti. Agrokor nije mogao ni završiti drukčije.
Deda Milivoje
Todoric je pravi Balkanac. Nepotista. I 'Bizantinac'! Ne zovemo mi badava Hrvate 'Bracom'!? ... Neka nam Ivica ne klone duhom. Naci ce se za njega neko direktorsko radno mesto kod Miska ili Bogoljuba. Neka, svakako povede sa sobom i svoju decicu, pa da im se mladjarija druzi i igra upravljanja preduzecima, na nasu sveopstu korist i zadovoljstvo ...
predsednik Holandije
Moze, ali samo da se mi svi ostali koji to ne prihvatamo kao pozeljnu drustvenu normu sklonimo na Mauricijus.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.