Шест стотина незапослених на бесплатним обукама у Новом Саду

Обучавају се за молере, браваре, лимаре, столаре, зидаре, фризере, маникире, педикире, козметичаре, геронтодомаћице, посластичаре, пекаре, куваре, бармене, конобаре, уче стране језике...

– Ове године убацили смо још пет обука за којима постоји тражња на евиденцији Националне службе за запошљавање, из области ИТ сектора, као и за тумача знаковног језика, кројача, шивача, рад на индустријским машинама – наводи директор Едукативног центра Ђурађ Милановић.

Обуке трају од 40 до 360 часова, неке и по три месеца, па је за незапослене који нису из Новог Сада и околине обезбеђен бесплатан смештај и исхрана у згради Центра, који има 43 кревета и кантину. После провере стеченог знања и нових вештина, полазници на крају добијају сертификат.

– Око 60 одсто лица која овде стекну нове вештине касније пронађу ангажман – каже директор, позивајући се на повратне информације из Националне службе за запошљавање.

Годишње, обуке овде прође око 2.000 полазника, а покрајинска влада за рад Центра издваја 44 милиона динара из буџета Војводине.

– Поносни смо на ову установу, која је једина оваквог типа, не само у земљи, него и у региону. Препозната је и од стране европских партнера и држава као установа која на прави начин подстиче предузетништво, решава социјалне проблеме и отвара могућност новог запошљавања – каже потпредседник покрајинске владе и секретар за привреду и туризам Иван Ђоковић.

Неки полазници Центра с којима смо разговарали, а који су уписали курс немачког језика, верују да ће им знање тог језика помоћи да посао пронађу – у иностранству.

– Електричар сам и нисам запослен. Посла за мене нема, па ћу вероватно пробати да га нађем у Немачкој. Тамо траже моју струку, а уз језик ћу ваљда лакше успети – каже нам један Новосађанин.

Курс немачког одабрала је и жена средњих година из Бечеја, фризерка по струци. У њеном месту, каже, фризерског посла нема толико као, рецимо, у Новом Саду, а они који и раде у бечејским салонима зарађују мало. – Ја са 150 евра не могу да живим – додаје. Раније се, прича, обучила за геронтодомаћицу, па ће тако у споју са знањем језика можда наћи посао ван Србије.

Секретар Ђоковић, на питање о оваквом одливу радне снаге из земље, одговара такође питањем: – Хоћете ли да гледамо кроз социјалну или правно-економску димензију?

Као човеку му је, како каже, драго кад неко нађе добар посао у иностранству, али је сврха Едукативног центра ипак да омогући запошљавање на домаћем тржишту.

– Дешава се то и код варилаца, и код немачког језика, и код геронтодомаћица, а не постоји механизам да се ти људи контролишу. Оно где ми можемо да контролишемо јесу субвенције за запошљавање, које дајемо и које комбинујемо са Едукативним центром, где неко мора да буде у делатности коју смо субвенционисали, тако да смо сигурни за период од годину дана, у неким случајевима и две године – наводи Ђоковић.

Одлив радне снаге у иностранство један је од разлога због којих статистика бележи пад незапослености у целој Србији, па и у Војводини. Они који одлазе на рад ван земље не јављају се редовно Националној служби за запошљавање, због чега се бришу са евиденције незапослених. И секретар напомиње да статистика „можда и не одговара у потпуности фактичком стању”.

– Али сигурно на основу заједничких мера републичке и покрајинске владе опада број незапослених и расте запосленост, не у оној мери коју бисмо могли да назовемо прогресивном и експанзивном, али за сада смо задовољни оним што примећујемо. Сигурно да морамо на дуге стазе да нађемо механизме и начине да спречимо одлив мозгова и радне снаге из земље ка иностранству – каже потпредседник владе Војводине.