Уторак, 25.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Одушевљење и кајање због враћених квадрата

Пре три де­це­ни­је на позив ак­ци­је „Имаш ку­ћу – вра­ти стан” одазвала се пе­то­ри­ца Вр­шча­на, док их је пе­де­се­так „окре­ну­ло гла­ву” и са­че­ка­ло при­ли­ку да за ба­га­тел­ну су­му от­ку­пе ста­но­ве
Вр­шац (Фо­то: Ј. Да­ни­ло­вић)

Вр­шац – Сре­ди­ном осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, у ак­ци­ји „Имаш ку­ћу – вра­ти стан”, ко­јом је др­жа­ва, по­ред оста­лог, же­ле­ла да пра­вич­ни­је рас­по­де­ли стам­бе­ни фонд, до­би­је­не ста­но­ве на ко­ри­шће­ње у Вр­шцу је вра­ти­ло са­мо пет фа­ми­ли­ја. Нај­ма­ње још пе­де­се­так но­си­ла­ца ста­нар­ског пра­ва је „окре­ну­ло гла­ве” и са­че­ка­ло де­ве­де­се­те го­ди­не, ка­да су за ба­га­тел­не су­ме от­ку­пи­ли дру­штве­не ста­но­ве. По­том је ду­го рас­пре­да­но о ди­ле­ми да ли су би­ли оште­ће­ни они ко­ји су ре­дов­но од пла­та одва­ја­ли у стам­бе­не фон­до­ве, а за­уз­врат ни­су до­би­ли ни­шта. 

Си­ро­ти­ња ни­је има­ла шта да вра­ти, јер је је­два до­би­ја­ла ста­но­ве со­ли­дар­но­сти, и то под стро­гим усло­ви­ма.Чи­та­ве ви­ше­спрат­ни­це су по­диг­ну­те за нај­сла­би­је пла­ће­не рад­ни­ке и пен­зи­о­не­ре. Нај­ве­ћи број ста­но­ва су по­де­ли­ла пред­у­зе­ћа, ко­ји­ма је на осно­ву ула­га­ња у стам­бе­ни фонд при­па­дао про­пор­ци­о­на­лан број ста­но­ва, за ко­је је увек би­ло ви­ше за­ин­те­ре­со­ва­них.

Три де­це­ни­је су про­те­кле од ак­ци­је „Имаш ку­ћу – вра­ти стан”, ко­ја се уру­ши­ла са­мо по­сле не­ко­ли­ко го­ди­на. У ме­ђу­вре­ме­ну су за­бо­ра­вље­ни Вр­шча­ни ко­ји су дру­штве­не ста­но­ве вра­ти­ли и ти­ме иза­зва­ли опреч­на ми­шље­ња су­гра­ђа­на. Нај­ве­ћи про­тив­ни­ци та­квог по­те­за су би­ли они ко­ји су има­ли дру­штве­не ста­но­ве, али и кре­ди­ти­ма по­диг­ну­те ком­фор­не и ле­пе ку­ће. Углав­ном се ра­ди­ло о ути­цај­ним и углед­ним лич­но­сти­ма, ко­ји ни­су мно­го ма­ри­ли за ову ак­ци­ју. Ка­пи­та­ли­зам је ку­цао на вра­та.

Ме­ђу­тим, је­дан од „за­бо­рав­них” Вр­шча­на са­мо огра­ду око но­ве ку­ће ни­је на­пра­вио, а дру­ги Вр­шча­нин ни­је мон­ти­рао пре­ки­да­че и утич­ни­це у со­ба­ма, па се ку­ћа ни­је сма­тра­ла за­вр­ше­ном. То је био и глав­ни „адут” за ко­ми­си­је овим по­во­дом осно­ва­не. За то вре­ме, у оп­штин­ском Оде­ље­њу ур­ба­ни­зма је по­сто­јао спи­сак од 30 ко­ри­сни­ка ста­но­ва, ко­ји су ку­ће гра­ди­ли, па се оче­ки­ва­ло да ће дру­штве­не ста­но­ве вра­ти­ти. На­ши са­го­вор­ни­ци су твр­ди­ли да је бар још 50 ко­ри­сни­ка тре­ба­ло да бу­де на том спи­ску.

Пре­ма њи­хо­вом се­ћа­њу и по­твр­да­ма ак­те­ра или род­би­не, дру­штве­не ста­но­ве, углав­ном дво­соб­не ка­дров­ске, вра­ти­ли су: 1985. го­ди­не, др Ди­ми­три­је На­стов, ги­не­ко­лог, Јо­нел Ђан, за­ме­ник основ­ног јав­ног ту­жи­о­ца у Вр­шцу, упо­ко­је­ни др Ла­ви­нел По­пи, не­у­роп­си­хи­ја­тар, Стан­ко По­пић, та­да­шњи шеф Слу­жбе др­жав­не без­бед­но­сти у овом гра­ду, и, та­ко­ђе по­кој­ни, Ста­ни­слав Ка­ра­си, уче­сник НОР-а.

Стан је вра­тио др Ди­ми­три­је На­стов, још 1985. го­ди­не, чи­ја је и су­пру­га би­ла ва­жан ка­дар у вр­шач­ком здрав­ству. Још не­ко­ли­ко го­ди­на је за­вр­ша­вао град­њу ку­ће. Он је за­ни­мљив још по јед­ном ге­сту: ма­да је био на­чел­ник ги­не­ко­ло­шког оде­ље­ња, он је 1993. го­ди­не дао от­каз, и оти­снуо се у при­ват­ни­ке. Ка­же да му је би­ло ве­о­ма те­шко, али ни­ка­да због то­га ни­је за­жа­лио, као и за вра­ћа­ње ка­дров­ског ста­на.

– Ни­сам ни ми­нут раз­ми­шљао да стан за­др­жим. Што се од­ла­ска у при­ват­ни сек­тор ти­че, и то је би­ла мо­рал­на од­лу­ка: ни­сам при­хва­тао да бу­дем ра­за­пет из­ме­ђу др­жав­ног по­сла и при­ват­не ор­ди­на­ци­је. Са­да, ме­ђу­тим, мо­ја по­ро­ди­ца му­ку му­чи, јер ћер­ка са за­вр­ше­ним еко­ном­ским фа­кул­те­том и не­ко­ли­ко спе­ци­ја­ли­за­ци­ја, већ пет го­ди­на тра­жи по­сао – ка­же нам др Ди­ми­три­је На­стов.

Дру­штве­не ква­дра­те гра­до­ви у раз­во­ју су, углав­ном, ко­ри­сти­ли за при­вла­че­ње струч­ња­ка, па су та­кви ста­но­ви до­би­ли на­зив ка­дров­ски.

– Ка­да смо ку­пи­ли ку­ћу, нов­цем ко­ји је мој по­кој­ни су­пруг др Ла­ви­нел По­пи, не­у­роп­си­хи­ја­тар, за­ра­дио у Ку­вај­ту и Ира­ку, од­лу­чи­ли смо да вра­ти­мо дво­со­бан стан од 64 ква­драт­на ме­тра. Би­ли смо пре­срећ­ни по­сле то­га. Али, на­ше за­до­вољ­ство је крат­ко тра­ја­ло. Убр­зо смо по­че­ли да се ка­је­мо, ка­да смо ви­де­ли да су сви ко­ри­сни­ци дру­штве­них ста­но­ва до­би­ли пра­во да их буд­за­што от­ку­пе и да смо за­пра­во из­и­гра­ни. Са­да та­кав стан вре­ди бар 40.000 евра – при­ча др Дра­ги­на По­пи, ги­не­ко­лог.

Јо­нел Ђан, за­ме­ник основ­ног јав­ног ту­жи­о­ца у Вр­шцу, вра­тио је дру­штве­ни ка­дров­ски стан од 60 ква­дра­та, 1987. го­ди­не, иако ку­ћа по­ди­за­на бан­кар­ским кре­ди­ти­ма, још ни­је би­ла за­вр­ше­на. 

– За­ни­мљи­во је да је ко­ри­сник дру­штве­ног ста­на мо­гао без про­бле­ма да са­зи­да ве­ли­ку ви­кен­ди­цу и да не сно­си по­сле­ди­це, јер је ви­кенд-ку­ћа ван ме­ста ста­но­ва­ња. За оне ко­ји ни­су вра­ти­ли стан би­ло је пред­ви­ђе­но да се са њи­ма рас­ки­не уго­вор о за­ку­пу дру­штве­ног ста­на. Ме­ђу­тим, ни­је­дан та­кав слу­чај у Вр­шцу ни­је за­бе­ле­жен. Али, у ме­ђу­вре­ме­ну ни­сам за­жа­лио што сам стан вра­тио – ка­же Ђан, по­знат и по то­ме што је, у ни­зу од пет­на­е­стак во­лон­тер­ских по­сло­ва, био и пред­сед­ник Са­ве­за стам­бе­них за­дру­га Ју­го­сла­ви­је, од 1988. до 1991. го­ди­не.

Дра­ган Мај­сто­ро­вић, та­да­шњи се­кре­тар СИЗ-а (Са­мо­у­прав­на ин­те­ре­сна за­јед­ни­ца) ста­но­ва­ња, твр­ди да се ни­че­га не се­ћа. „Кад бих се се­ћао, за­што не бих ре­као? Не­мам че­га да се сти­дим. Ак­ци­ја је би­ла ле­по за­ми­шље­на, али ју је не­ко пре­ки­нуо, а тај ’не­ко’ је знао за­што је то учи­нио. Не­ке го­ди­не чо­ве­ка чи­не стар­цем, а не му­дра­цем. Да сам му­драц, се­тио бих се и ове ак­ци­је.”  

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Вукота Мараш
Приватизација станова је највећа пљачка и глупост учињене у XX веку. Ко је власник крова, инсталација, лифта... и свега другог, што чини зграду? Но, у Банату има лепа изрека "Не лаје кера ради села већ ради себе" и мноштво моћних (и данас) другова су власници десетина станова. То је нама наша борба дала! Они, који су градили куће, одвајали од уста, гацали блато.. данас су опет мета пљачкашке "легализације" између осталог и септичких јама. Некакве комисије пописују ђедовину и проглашавају за нелагално, буквално, оно што им је воља. Приватни геометри, приватни бирои за издавање техничких извештаја и приватни извршиоци су увод, ко дочека увериће се у то, у отимање крваво стечених кућа на исти начин на који су они са мноштвом станова приватизовали фабрике. Десетак момака са компјутерима уз сателитски снимак, који је, успут, доступан, мимо Закона, само предходно поменутим приватницима, је могло све да реши. Комисије, ваљда, цене где колико могу да намакну. Куку нама са тако кратком памећу!
Sotir Gardačić
u svakoj deceniji nepravde, samo sirotinja ne moze da se okoristi
Kris
Poenta je u tome da su stanove dobijali uglavnom podobni,poneki i po dva,tri a ne oni koji su bili stambeno ugroženi.Primer,moji roditelji,brat,snaja,supruga i ja imamo ukupno oko 170 godina staža,od države nismo dobili ništa,živimo u porodičnoj kući koju je otac započeo a uplaćivali smo u stambeni fond kao i drugi.Eto,ko nije bio u SKJ prošao je kao i mi i ne samo to,nego su nam posle rata oduzeli veliki deo imanja koje je generacijama bilo u familiji.
Илија
Моји су били чланови СК и добили су шипак. Да би сте добили социјални стан морали сте да познајете некога на положају. Исто као и данас и свуда у Европи.
Jasna Simonovic
A gde su tek ostale republike!? Veni, vidi...uzeh stan...uglavnom u Beogradu, uglavnom na tudjem zemljištu...
Djordje Labrovic
i ja san se odrekao stana u Beogradu,jer sam gradio kuću u Novoj Pazovi.Zakonski ne bi prekršio, jer je Nova Pazova van teritorije grada.Moralno nisam to mogao učiniti, a danas posle svega uzeo bi stan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.