Субота, 27.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ро­ма­н о партизанима и Немцима који смо чекали 55 година

Ро­ман Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра” oб­ја­ви­ће Срп­ска књи­жев­на за­дру­га. – Ни­сам хте­ла да пра­вим ком­про­ми­се, за­то је овај ро­ман мо­рао да че­ка,об­ја­шња­ва спи­са­те­љи­ца
Гро­зда­на Олу­јић (Драган Стојановић)

Ру­ко­пис ро­ман Гро­зда­не Олу­јић „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, на­стао је пре ви­ше од по­ла ве­ка. Пи­сан је у пе­ри­о­ду од 1959. до 1962, и до­сад ни­је об­ја­вљи­ван, што му да­је по­себ­ну уло­гу у књи­жев­ном опу­су спи­са­те­љи­це. Још јед­на књи­га Гро­зда­не Олу­јић иза­ћи ће на све­тлост да­на. Реч је о књи­зи за мла­де „Би­ли су де­ца као и ти...” Пр­ву ће об­ја­ви­ти Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, а дру­гу „Бу­кленд”.

– Ро­ман сам пи­са­ла по­сле див­них књи­жев­них и ло­ших иде­о­ло­шких ис­ку­ста­ва с ро­ма­ном „Из­лет у не­бо“. Ни­сам хте­ла да пра­вим ком­про­ми­се, за­то је овај ро­ман мо­рао да че­ка. По­сле су до­шли дру­ги ро­ма­ни и – бај­ке. Пи­сац ни­ка­да не мо­же у пот­пу­но­сти да упра­вља сво­јим ру­ко­пи­си­ма и њи­хо­вом суд­би­ном. Об­ја­вљи­ва­њем овог но­вог-ста­рог ро­ма­на, ко­ји ду­го ни­сам има­ла на­ме­ру да об­ја­вим, чи­та­о­ци ће до­би­ти пот­пу­ни­ју и за­о­кру­же­ну сли­ку о оно­ме шта сам ра­ди­ла. Не ве­ру­јем да бих без рат­ног ис­ку­ства по­ста­ла пи­сац, а си­гур­но је да не бих ова­ко пи­са­ла – об­ја­шња­ва Гро­зда­на Олу­јић.

Би­ли су де­ца као и ти...
Ове го­ди­не по­ја­ви­ће се и књи­га Гро­зда­не Олу­јић на­ме­ње­на мла­дим чи­та­о­ци­ма. Реч је о збир­ци фик­ци­о­на­ли­зо­ва­них би­о­граф­ских при­ча о де­тињ­стви­ма ве­ли­ких љу­ди „Би­ли су де­ца као и ти...” у из­да­њу „Бу­клен­да”. У њој спи­са­те­љи­ца по­ку­ша­ва да осве­тли пре­лом­не тач­ке у од­ра­ста­њу и са­зре­ва­њу срп­ских и свет­ских ве­ли­ка­на књи­жев­но­сти, на­у­ке и исто­ри­је (Јо­ва­на С. По­по­ви­ћа, П. Ко­чи­ћа, Б. Ћо­пи­ћа, И. Се­ку­лић, Н. Те­сле, М. Пу­пи­на, В. Игоа, Ф. М. До­сто­јев­ског, А. П. Че­хо­ва, Џе­ка Лон­до­на). Њи­хо­во де­тињ­ство, ис­пу­ње­но игром и не­ста­шлу­ци­ма, при­ме­ћу­је Зо­ра­на Опа­чић, ни по че­му ни­је би­ло дру­га­чи­је од де­тињ­ства дру­ге де­це, а опет су упра­во тре­ну­ци игре би­ли пре­лом­ни за њи­хов бу­ду­ћи жи­вот. При­че нам по­ка­зу­ју ка­ко они ни­су увек од­ра­ста­ли у срећ­ним окол­но­сти­ма, али су сво­јом упор­но­шћу и та­лен­том ус­пе­ли да их пре­ва­зи­ђу. И то је онај узор­ни и обра­зов­ни мо­ме­нат ко­ји сва­ка до­бра књи­жев­ност да­ру­је сво­јим чи­та­о­ци­ма.

Ро­ман „Из­лет у не­бо” об­ја­вљен је пр­ви пут 1957. го­ди­не, ка­да је спи­са­те­љи­ца има­ла са­мо 22. го­ди­не. Ро­ман је по­бе­дио на кон­кур­су са­ра­јев­ске „На­род­не про­свје­те” ме­ђу 157 ру­ко­пи­са. До­жи­вео је ве­ли­ки успех у све­ту, пре­ве­ден је на све зна­чај­не свет­ске је­зи­ке и штам­пан у Фран­цу­ској, Ен­гле­ској, Не­мач­кој, Шпа­ни­ји, Нор­ве­шкој, Дан­ској, Фин­ској, Че­хо­сло­вач­кој, САД, Ин­ди­ји... Код нас, ме­ђу­тим, књи­га је цен­зу­ри­са­на, крат­ко сла­вље­на и хва­ље­на, а за­тим же­сто­ко оспо­ра­ва­на. Ин­те­грал­ну вер­зи­ју об­ја­ви­ла је СКЗ (2010).

Ро­ман „Пре­жи­ве­ти до су­тра” чи­та­ли су у ру­ко­пи­су Зо­ра­на Опа­чић и Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, нај­бо­љи по­зна­ва­о­ци књи­жев­ног де­ла Гро­зда­не Олу­јић. Пи­та­мо их за­што је ру­ко­пис ста­јао у фи­о­ци ви­ше од по­ла ве­ка?

Раз­ло­зи за то, ис­ти­че Зо­ра­на Опа­чић, пре­вас­ход­но се кри­ју у на­чи­ну те­ма­ти­за­ци­је Дру­гог свет­ског ра­та. Он ни­је при­ка­зан из иде­о­ло­шки обо­је­ног дис­кур­са со­ци­ја­ли­стич­ке епо­хе, у ње­му се не про­мо­ви­ше на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­ки, пар­ти­зан­ски по­крет, у ме­ри ко­ја је у вре­ме кад је ро­ман пи­сан би­ла ну­жна (пар­ти­за­ни осло­ба­ђа­ју град на је­дан дан, а за­тим се по­вла­че пред не­мач­ком вој­ском ко­ја за од­ма­зду стре­ља по­ло­ви­ну ме­шта­на). Због те чи­ње­ни­це спи­са­те­љи­ца је сма­тра­ла да ни­је вре­ме за ње­го­во об­ја­вљи­ва­ње и за­вр­ше­ни ру­ко­пис ни­је ни­ком по­ка­зи­ва­ла. Ипак, ро­ман ни­је ни­ма­ло из­гу­био сво­ју ак­ту­ел­ност и од­ли­ку­ју га не­сум­њи­ви ква­ли­тет и мо­дер­ност при­по­ве­да­ња, па је ште­та што ра­ни­је ни­је по­стао до­сту­пан чи­та­лач­кој пу­бли­ци.   

При­по­ве­да­ње по­чи­ње про­сла­вом сед­мог ро­ђен­да­на при­по­ве­да­ча ко­ју пре­ки­да ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, чи­ме се ра­за­ра не са­мо др­жа­ва, већ и ње­го­во де­тињ­ство. На кра­ју ро­ма­на, по­сле све­га што су пре­жи­ве­ли, пре­ра­но од­ра­сли де­чак, као је­ди­на му­шка гла­ва по­ро­ди­це, уви­ђа ду­бо­ки јаз из­ме­ђу свог фи­зич­ког уз­ра­ста и ве­ли­ког жи­вот­ног ис­ку­ства: иако има са­мо је­да­на­ест го­ди­на, чи­ни му се да му је сто је­да­на­ест. 

Све вој­ске ко­је су про­тут­ња­ле кроз вој­во­ђан­ску ва­ро­ши­цу за ста­нов­ни­ке до­но­се глад и смрт: не­мач­ко и, још ра­зор­ни­је и су­ро­ви­је, са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње ру­ши град, ма­сов­не од­ма­зде то­ком не­мач­ке оку­па­ци­је, мр­тви ко­је су уби­ле уста­ше пли­ва­ју Са­вом, по­ми­њу се и чет­ни­ци са сим­бо­лом смр­ти на шу­ба­ра­ма. У су­ро­вим и смут­ним вре­ме­ни­ма, опа­жа­ју ју­на­ци ро­ма­на: „Не­ма хе­ро­ја. По­сто­је са­мо ле­ше­ви и они ко­ји ће то би­ти”. Јед­на од за­вр­шних сим­бо­лич­ких сце­на, у ко­јој „по­бед­ни­ци” про­сла­вља­ју за­вр­ше­так стра­да­ња пле­сом над ру­ше­ви­на­ма, при­зи­ва­ју­ћи „рај ко­ји нас на зе­мљи че­ка”, док рет­ки пре­жи­ве­ли по­сма­тра­ју зга­ри­шта и бро­је мр­тве, упе­ча­тљи­во све­до­чи о пу­сто­ши ко­ју је рат оста­вио. 

Пра­те­ћи суд­би­не раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја чла­но­ва по­ро­ди­це Ка­ра­со­вих и По­мо­ри­шац, до­да­је Зо­ра­на Опа­чић, спи­са­те­љи­ца успе­шно сли­ка тра­гич­ну суд­би­ну срп­ског на­ро­да у про­шлом ве­ку („не­ма ми­ра на овој про­кле­тој зе­мљи”, спо­зна­је мла­ди ју­нак). Де­да, со­лун­ски бо­рац, ги­не при ула­ску Не­ма­ца у град; отац пре­жи­вља­ва за­ро­бље­ни­штво, а за­тим ги­не у од­ма­зди за по­би­је­не Нем­це; ста­ри­ји син при­дру­жу­је се пар­ти­за­ни­ма, а кћи гим­на­зи­јал­ка не­ста­је без тра­га. Лик мај­ке, На­та­ли­је Ка­рас, об­ли­ко­ван је сна­жно и упе­ча­тљи­во: ње­на уну­тар­ња сна­га, при­бра­ност и пле­ме­ни­тост у нај­те­жим окол­но­сти­ма, ре­пре­зен­ту­ју тра­гич­ну суд­би­ну же­не у рат­ном ви­хо­ру ко­ја успе­ва да под­не­се смрт бли­жњих и рас­пад све­га што је чи­ни­ло њен жи­вот, у име на­де да ће јој се де­ца ипак вра­ти­ти.

Гро­зда­на Олу­јић, на­гла­ша­ва Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, нео­че­ки­ва­но нас је об­ра­до­ва­ла ро­ма­ном на­пи­са­ним пре пет и по де­це­ни­ја (1959–1962), ко­ји је, ма­ње из књи­жев­них, а ви­ше због иде­о­ло­шких раз­ло­га, по­го­то­во на­кон ис­ку­ства с пр­вим ро­ма­ном, чу­ван у ње­ном сто­лу. У ње­му аутор­ка си­ла­зи до рат­них го­ди­на пра­те­ћи од­ра­ста­ње и са­зре­ва­ње свог глав­ног ју­на­ка у пе­ри­о­ду од сед­ме до је­да­на­е­сте го­ди­не. Сли­ка је то ра­та без не­мач­ких офан­зи­ва, сло­бод­них те­ри­то­ри­ја, пар­ти­зан­ских ку­ри­ра и слав­них под­ви­га, али ни­шта ма­ње стра­хот­на: у бач­кој рав­ни­ци и Ка­ра­но­ву (Бе­че­ју), тој књи­жев­ној пре­сто­ни­ци Олу­јић­ки­не про­зе, ужа­си и стра­да­ња би­ли су део сва­ко­днев­ног, при­вид­но мир­ног жи­во­та. 

Тран­спо­ну­ју­ћи у ро­ман сво­је де­ти­ње ис­ку­ство (њен ју­нак то­ком ра­та има тач­но оно­ли­ко го­ди­на ко­ли­ко је та­да има­ла и она), „Пре­жи­ве­ти до су­тра” нам от­кри­ва емо­ци­о­нал­но и по­е­тич­ко је­згро из ко­јег су про­и­за­шли сви ње­ни ро­ма­ни: рат­но ис­ку­ство ко­је тек на­кнад­но, од­ра­ста­њем, по­ста­је тра­у­ма­тич­но, са­зре­ва­ње у по­ме­ре­ном си­сте­му вред­но­сти у по­сле­рат­ним го­ди­на­ма, те­жња за сло­бо­дом и по­бу­на мла­дих, пре­ра­но са­зре­лих љу­ди. Шест ро­ма­на Гро­зда­не Олу­јић: „Пре­жи­ве­ти до су­тра”, „Из­лет у не­бо” (1957), „Гла­сам за љу­бав” (1962), „Не бу­ди за­спа­ле псе” (1964), „Ди­вље се­ме” (1967) и „Гла­со­ви у ве­тру” (2009) чи­не сво­је­вр­сну про­зну хро­ни­ку о мла­дим и осе­тљи­вим љу­ди­ма, бун­тов­ни­ци­ма и са­ња­ри­ма исто­вре­ме­но, је­дин­стве­ну у срп­ској књи­жев­но­сти.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милош Ј. Косовац
Читао сам још када је изашла књига "Не буди заспале псе".Мора да је имам у библиотеци, ако је нисам поклонио,са преко триста других, Српском културном удружењу у Скопљу.Остала ми је у свести садржина.Чудио сам се што списатељица није била нападније приказивана,натерала би ме да прочитам и друге њене књиге.Не знам да ли ћу пожелете да читам пакао који смо преживели током Другог светског рата. Ја сам био у материци, у деветом месецу трудноће,када је Албанац дошао на њиви да убије стрица,чија жена је била у осмом месецу. Када читам књигу психијатра Швракића са Вашингтонског универзитета и психолошкиње Дивац-Јовановић са Београдског унверзитета, морам да им кажем да нису само прве три године најутицајније на психу детета, већ и оних девет месеци у мајчином телу. У тим мунутима док се Албанац приближио и пуцао у стрица ја сам пожело да побегнем из материце.Зато пишем руком и на тастатури не слово које је на реду у речи, већ једно испред.Док је отац већ био одведен на робијање у Немачку.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.