Утопија или неизбежност: основни приход за све?

Први мај је поново ставио на дневни ред оно што у ствари и не силази с дневног реда, а то је питање запослености, дневница, услова рада. Срећом, синдикати су све гласнији у исказивању отпора према „ропском раду“. Колико су моћни сасвим је друго питање. Али, оно што дефинише круг њихове моћи или немоћи није само постојећа дистрибуција моћи, већ је то и визија, или недостатак визије. Одустајање од визије је властито онемоћавање. Владајући јавни дискурс је јако сужен и намерно сведен на минимализам: минималне плате, минимални услови, минимално померање напред, минимално уздизање главе... Прихватајући га, и синдикати и становништво у целини, прихаватају своју немоћ и троше велику енергију за минимална померања, која пре свега имају симболички карактер и често су изругивање здравом разуму. А не треба заборавити да иза оваквог минимализма стоји убрзано мењање структуре власништва, отимање јавних добара и урушавање добробити велике већине становника.

Научна саветница, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ