Срђа Пенезић: Нисам љубитељ политике, сем листа „Политика”
Ужице – Редитељ Срђа Пенезић, син Слободана Пенезића Крцуна је у ужичком Историјском архиву, потписавши записник о предаји заоставштине свог оца, озваничио одлуку породице да уступи целокупну грађу – документа, фотографије, очеве личне предмете.
Све је то овде допремљено пре месец и по и распоређено у 21 архивску кутију.
– Мој брат, сестра и ја немамо потомке, а живећи у Америци видели смо шта се дешава кад умре неко ко нема наследника: све му се баца на ђубриште, цела историја, све приче, најдивније фотографије... Нисам волео да очеве ствари тако заврше. Ова грађа сада је у Ужицу, које је мом оцу било толико блиско. Архив је слободан да с њом ради шта хоће, с тим што бих пре свега волео да се она систематизује и чува – изјавио је за „Политику“ у ужичком архиву Срђа Пенезић, који је овде дошао с дугогодишњим пријатељима, глумцем Славком Штимцем и Славковом супругом сликарком Весном Голубовић. Заједно су посетили севојничку Ваљаоницу бакра, која се некад звала по Крцуну, и разговарали с представницима града Ужица.
Украден орден народног хероја
Подсећамо да се међу овим Крцуновим личним предметима налази и ратни дневник који је овај партизански комесар водио почев од 1943. године. Ту је и занимљива преписка са супругом Грозданом, затим његова документа, црвени дипломатски пасош из 1959. године, чланска карта ФК „Црвена звезда” из 1951, многа одликовања, па и празна кутија у којој је био Орден народног хероја (Срђа претпоставља да је из породичне куће тај орден неко украо), Крцунова школска сведочанства у којима су углавном тројке и четворке а петица из веронауке, ловачки прибор, књижевне приче које је писао, новински написи о удесу 1964. године...
– Овде је мноштво очевих фотографија. Знам, рецимо, да их има са Леком Ранковићем, Славком Коларом, са Мошом Пијаде, Савом Ковачевићем и другим. А ту је и једна Титова слика која је очигледно целог рата ношена, готово поцепана од ношења, и то чувена слика која се после могла видети у неким читанкама – објашњава 65-годишњи Срђа, који је у Америци живео од 1980. да би се у Београд вратио 2014. године:– У Америци сам живео дуго, тамо сретао неке људе из четничких породица и увек се лепо с њима слагао, нису ми никад приговарали. Једино су ми неки људи из Србије приговарали, и то они који се нису ни родили у време рата, млађи од мене по 15–20 година. Један такав, четник који се родио негде шездесетих, хтео је да ме туче у Лос Анђелесу, а човек је ту дошао накратко из Београда. Себе лично никад нисам идентификовао као сина тога и тога, већ као себе, то сам шта сам. Заиста ми не смета да људи мисле шта год хоће и не могу да тврдим да они нису у праву, а да је неко други у праву. Ја ни данас не знам довољно о свом оцу и жао ми је што се нисам више информисао.
Без сигурног одговора
На питање да ли сматра да су негативне приче које се чују о Крцуну истините или злонамерне, Срђа Пенезић одговара:
– Мислим да су оне и реалне и злонамерне, истините и неистините, све то тако помешано. Јер, објективно, ни у једној ствари нико не може да буде потпуно у праву, а други, што би рекли Хрвати, у криву. Мени можда помаже што се нисам занимао за историју и политику. Ето, лист „Политику“ сам увек читао од другог дела: отворио бих и погледао биоскопе, видео стране спорта, па сам је склапао не читајући шта је на првим странама.
Поводом прича о погибији Крцуна, да ли је она била несрећан случај како је гласила званична верзија или убиство како су неки сумњали, његов син нема сигуран одговор.
– Отишао је тог јутра као што је често негде ишао и добро се сећам кад су дошли да нам кажу да је погинуо. Нисам, као дете, довољно доживео шта се у ствари десило. Мајка је сумњала да је нешто постојало иза, да то није била класична саобраћајка. Ову причу сам једном причао: имао сам 15–16 година и звони телефон, јавим се, а чује се с друге стране: „Овде секретаријат маршала Тита“, тражили су моју мајку. Врло брзо после тога видим је јако озбиљно обучену, каже иде да се види с Титом. Отишла је и вратила се, али ми никад о том сусрету речи није рекла. Годинама касније док сам живео у Њујорку долази Добрица Ћосић да неког тамо посети, а увек је кад тамо дође звао да се видимо. Седимо у некој кафани и он ми прича епилог целог тог догађаја. Испоставило се да је моја мајка ишла на састанак с Титом да пита има ли истине у томе да је мој отац убијен. Тито је мало поћутао и рекао: „Истина је. Убио га је Ранковић“. Моја мајка то није поверовала, ту се разочарала. Тита ништа није коштало да то каже, није могао штету да направи ни себи ни Ранковићу, јер то му је поражени политички противник, па што му не би још нешто додао. Ни Добрица Ћосић није веровао за Ранковића, али је веровао да је мој отац убијен, зато ми је испричао ту причу да бих озбиљније то схватио – каже Срђа Пенезић и додаје да ипак радије говори о економским него о политичким темама: „Ја сам велики љубитељ економије. Нисам љубитељ политике, сем листа ’Политика’, наравно”.
Званичним добијањем те Крцунове заоставштине, ужички Историјски архив приступа систематизовању ове архивске грађе. – Трудићемо се да је систематизујемо по врсти и почнемо објављивање зборника докумената. То ће олакшати посао истраживачима који се већ интересују, моћи ће да је користе по правилима архивистичке делатности. Процењујемо да је потребно најмање годину дана да сву ту грађу архивистички средимо. Срђа је одобрио да идуће године, када ужички архив обележава 70 година рада, за Дан града приредимо изложбу ове грађе која је сада званично примљена – изјавио је директор архива Жељко Марковић.
Подели ову вест




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.