Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Срђа Пенезић: Нисам љубитељ политике, сем листа „Политика”

Крцунову заоставштину његов син Срђа Пенезић званично предао ужичком архиву
Срђа Пенезић у ужичком Историјском архиву (Фото С. Јовичић)

Ужи­це – Ре­ди­тељ Ср­ђа Пе­не­зић, син Сло­бо­да­на Пе­не­зи­ћа Кр­цу­на је у ужич­ком Исто­риј­ском ар­хи­ву, пот­пи­сав­ши за­пи­сник о пре­да­ји за­о­став­шти­не свог оца, озва­ни­чио од­лу­ку по­ро­ди­це да усту­пи це­ло­куп­ну гра­ђу – до­ку­мен­та, фо­то­гра­фи­је, оче­ве лич­не пред­ме­те.

Све је то ов­де до­пре­мље­но пре ме­сец и по и рас­по­ре­ђе­но у 21 ар­хив­ску ку­ти­ју.

– Мој брат, се­стра и ја не­ма­мо по­том­ке, а жи­ве­ћи у Аме­ри­ци ви­де­ли смо шта се де­ша­ва кад умре не­ко ко не­ма на­след­ни­ка: све му се ба­ца на ђу­бри­ште, це­ла исто­ри­ја, све при­че, нај­див­ни­је фо­то­гра­фи­је... Ни­сам во­лео да оче­ве ства­ри та­ко за­вр­ше. Ова гра­ђа са­да је у Ужи­цу, ко­је је мом оцу би­ло то­ли­ко бли­ско. Ар­хив је сло­бо­дан да с њом ра­ди шта хо­ће, с тим што бих пре све­га во­лео да се она си­сте­ма­ти­зу­је и чу­ва – из­ја­вио је за „По­ли­ти­ку“ у ужич­ком ар­хи­ву Ср­ђа Пе­не­зић, ко­ји је ов­де до­шао с ду­го­го­ди­шњим при­ја­те­љи­ма, глум­цем Слав­ком Штим­цем и Слав­ко­вом су­пру­гом сли­кар­ком Ве­сном Го­лу­бо­вић. За­јед­но су по­се­ти­ли се­вој­нич­ку Ва­ља­о­ни­цу ба­кра, ко­ја се не­кад зва­ла по Кр­цу­ну, и раз­го­ва­ра­ли с пред­став­ни­ци­ма гра­да Ужи­ца.

Украден орден народног хероја 

Под­се­ћа­мо да се ме­ђу овим Кр­цу­но­вим лич­ним пред­ме­ти­ма на­ла­зи и рат­ни днев­ник ко­ји је овај пар­ти­зан­ски ко­ме­сар во­дио по­чев од 1943. го­ди­не. Ту је и за­ни­мљи­ва пре­пи­ска са су­пру­гом Гро­зда­ном, за­тим ње­го­ва до­ку­мен­та, цр­ве­ни ди­пло­мат­ски па­сош из 1959. го­ди­не, члан­ска кар­та ФК „Цр­ве­на зве­зда” из 1951, мно­га од­ли­ко­ва­ња, па и пра­зна ку­ти­ја у ко­јој је био Ор­ден на­род­ног хе­ро­ја (Ср­ђа прет­по­ста­вља да је из по­ро­дич­не ку­ће тај ор­ден не­ко украо), Кр­цу­но­ва школ­ска све­до­чан­ства у ко­ји­ма су углав­ном трој­ке и че­твор­ке а пе­ти­ца из ве­ро­на­у­ке, ло­вач­ки при­бор, књи­жев­не при­че ко­је је пи­сао, но­вин­ски на­пи­си о уде­су 1964. го­ди­не...

– Ов­де је мно­штво оче­вих фо­то­гра­фи­ја. Знам, ре­ци­мо, да их има са Ле­ком Ран­ко­ви­ћем, Слав­ком Ко­ла­ром, са Мо­шом Пи­ја­де, Са­вом Ко­ва­че­ви­ћем и дру­гим. А ту је и јед­на Ти­то­ва сли­ка ко­ја је очи­глед­но це­лог ра­та но­ше­на, го­то­во по­це­па­на од но­ше­ња, и то чу­ве­на сли­ка ко­ја се по­сле мо­гла ви­де­ти у не­ким чи­тан­ка­ма – об­ја­шња­ва 65-го­ди­шњи Ср­ђа, ко­ји је у Аме­ри­ци жи­вео од 1980. да би се у Бе­о­град вра­тио 2014. го­ди­не:– У Аме­ри­ци сам жи­вео ду­го, та­мо сре­тао не­ке љу­де из чет­нич­ких по­ро­ди­ца и увек се ле­по с њи­ма сла­гао, ни­су ми ни­кад при­го­ва­ра­ли. Је­ди­но су ми не­ки љу­ди из Ср­би­је при­го­ва­ра­ли, и то они ко­ји се ни­су ни ро­ди­ли у вре­ме ра­та, мла­ђи од ме­не по 15–20 го­ди­на. Је­дан та­кав, чет­ник ко­ји се ро­дио не­где ше­зде­се­тих, хтео је да ме ту­че у Лос Ан­ђе­ле­су, а чо­век је ту до­шао на­крат­ко из Бе­о­гра­да. Се­бе лич­но ни­кад ни­сам иден­ти­фи­ко­вао као си­на то­га и то­га, већ као се­бе, то сам шта сам. За­и­ста ми не сме­та да љу­ди ми­сле шта год хо­ће и не мо­гу да твр­дим да они ни­су у пра­ву, а да је не­ко дру­ги у пра­ву. Ја ни да­нас не знам до­вољ­но о свом оцу и жао ми је што се ни­сам ви­ше ин­фор­ми­сао.

Без сигурног одговора 

На пи­та­ње да ли сма­тра да су не­га­тив­не при­че ко­је се чу­ју о Кр­цу­ну исти­ни­те или зло­на­мер­не, Ср­ђа Пе­не­зић од­го­ва­ра:

– Ми­слим да су оне и ре­ал­не и зло­на­мер­не, исти­ни­те и не­и­сти­ни­те, све то та­ко по­ме­ша­но. Јер, објек­тив­но, ни у јед­ној ства­ри ни­ко не мо­же да бу­де пот­пу­но у пра­ву, а дру­ги, што би ре­кли Хр­ва­ти, у кри­ву. Ме­ни мо­жда по­ма­же што се ни­сам за­ни­мао за исто­ри­ју и по­ли­ти­ку. Ето, лист „По­ли­ти­ку“ сам увек чи­тао од дру­гог де­ла: отво­рио бих и по­гле­дао би­о­ско­пе, ви­део стра­не спор­та, па сам је скла­пао не чи­та­ју­ћи шта је на пр­вим стра­на­ма.

По­во­дом при­ча о по­ги­би­ји Кр­цу­на, да ли је она би­ла не­сре­ћан слу­чај ка­ко је гла­си­ла зва­нич­на вер­зи­ја или уби­ство ка­ко су не­ки сум­ња­ли, ње­гов син не­ма си­гу­ран од­го­вор.

– Оти­шао је тог ју­тра као што је че­сто не­где ишао и до­бро се се­ћам кад су до­шли да нам ка­жу да је по­ги­нуо. Ни­сам, као де­те, до­вољ­но до­жи­вео шта се у ства­ри де­си­ло. Мај­ка је сум­ња­ла да је не­што по­сто­ја­ло иза, да то ни­је би­ла кла­сич­на са­о­бра­ћај­ка. Ову при­чу сам јед­ном при­чао: имао сам 15–16 го­ди­на и зво­ни те­ле­фон, ја­вим се, а чу­је се с дру­ге стра­не: „Ов­де се­кре­та­ри­јат мар­ша­ла Ти­та“, тра­жи­ли су мо­ју мај­ку. Вр­ло бр­зо по­сле то­га ви­дим је ја­ко озбиљ­но об­у­че­ну, ка­же иде да се ви­ди с Ти­том. Оти­шла је и вра­ти­ла се, али ми ни­кад о том су­сре­ту ре­чи ни­је ре­кла. Го­ди­на­ма ка­сни­је док сам жи­вео у Њу­јор­ку до­ла­зи До­бри­ца Ћо­сић да не­ког та­мо по­се­ти, а увек је кад та­мо до­ђе звао да се ви­ди­мо. Се­ди­мо у не­кој ка­фа­ни и он ми при­ча епи­лог це­лог тог до­га­ђа­ја. Ис­по­ста­ви­ло се да је мо­ја мај­ка ишла на са­ста­нак с Ти­том да пи­та има ли исти­не у то­ме да је мој отац уби­јен. Ти­то је ма­ло по­ћу­тао и ре­као: „Исти­на је. Убио га је Ран­ко­вић“. Мо­ја мај­ка то ни­је по­ве­ро­ва­ла, ту се раз­о­ча­ра­ла. Ти­та ни­шта ни­је ко­шта­ло да то ка­же, ни­је мо­гао ште­ту да на­пра­ви ни се­би ни Ран­ко­ви­ћу, јер то му је по­ра­же­ни по­ли­тич­ки про­тив­ник, па што му не би још не­што до­дао. Ни До­бри­ца Ћо­сић ни­је ве­ро­вао за Ран­ко­ви­ћа, али је ве­ро­вао да је мој отац уби­јен, за­то ми је ис­при­чао ту при­чу да бих озбиљ­ни­је то схва­тио – ка­же Ср­ђа Пе­не­зић и до­да­је да ипак ра­ди­је го­во­ри о еко­ном­ским не­го о по­ли­тич­ким те­ма­ма: „Ја сам ве­ли­ки љу­би­тељ еко­но­ми­је. Ни­сам љу­би­тељ по­ли­ти­ке, сем ли­ста ’По­ли­ти­ка’, на­рав­но”.

Зва­нич­ним до­би­ја­њем те Кр­цу­но­ве за­о­став­шти­не, ужич­ки Исто­риј­ски ар­хив при­сту­па си­сте­ма­ти­зо­ва­њу ове ар­хив­ске гра­ђе. – Тру­ди­ће­мо се да је си­сте­ма­ти­зу­је­мо по вр­сти и поч­не­мо об­ја­вљи­ва­ње збор­ни­ка до­ку­ме­на­та. То ће олак­ша­ти по­сао ис­тра­жи­ва­чи­ма ко­ји се већ ин­те­ре­су­ју, мо­ћи ће да је ко­ри­сте по пра­ви­ли­ма ар­хи­ви­стич­ке де­лат­но­сти. Про­це­њу­је­мо да је по­треб­но нај­ма­ње го­ди­ну да­на да сву ту гра­ђу ар­хи­ви­стич­ки сре­ди­мо. Ср­ђа је одо­брио да иду­ће го­ди­не, ка­да ужич­ки ар­хив обе­ле­жа­ва 70 го­ди­на ра­да, за Дан гра­да при­ре­ди­мо из­ло­жбу ове гра­ђе ко­ја је са­да зва­нич­но при­мље­на – из­ја­вио је ди­рек­тор ар­хи­ва Жељ­ко Мар­ко­вић. 

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ипак, политика
Г. Пенезић је могао бар да сними, или да некоме да то уради, нека документа и фотографије и објави их на интернету - макар на Фејсбуку. Тако би она била на увиду јавности, што би било демократски; овако ће се само стручњаци њима бавити, што може, али још више и не мора да буде добро, из добро познатих разлога у Србији.
миле
И тај српски краљ је био лош и водио је катастрофалну политику за Србију, а све вођен истим оним "западним пријатељима" који нас воде и сада, мада је опет макар био наш.
Твртко
Као диван показатељ колико је погрешна била та комунистичка "револуција" јесте да су безмало сва деца комунистичких лидера - живела и школована иностранству. И то капиталистичком. Нико није ишао на Универзитет Мао Це Тунга. Ово намеће нужно питање зашто су се борили сви ти комунисти кад су сва њихова деца живела у иностранству. Очигледно се нису борили за идеале већ за власт. Дакле-борили су се да сјаше курта да би узјахали они - мурта. У борби за власт - наравно да ће Бравар рећи да је "Ранковић" убио оца госн Пенезића. Заправо - кад си спреман да српског краља замениш за Загорског бравара - онда је све остало - закономерност.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.