Срђа Пенезић: Нисам љубитељ политике, сем листа „Политика”

– Мој брат, се­стра и ја не­ма­мо по­том­ке, а жи­ве­ћи у Аме­ри­ци ви­де­ли смо шта се де­ша­ва кад умре не­ко ко не­ма на­след­ни­ка: све му се ба­ца на ђу­бри­ште, це­ла исто­ри­ја, све при­че, нај­див­ни­је фо­то­гра­фи­је... Ни­сам во­лео да оче­ве ства­ри та­ко за­вр­ше. Ова гра­ђа са­да је у Ужи­цу, ко­је је мом оцу би­ло то­ли­ко бли­ско. Ар­хив је сло­бо­дан да с њом ра­ди шта хо­ће, с тим што бих пре све­га во­лео да се она си­сте­ма­ти­зу­је и чу­ва – из­ја­вио је за „По­ли­ти­ку“ у ужич­ком ар­хи­ву Ср­ђа Пе­не­зић, ко­ји је ов­де до­шао с ду­го­го­ди­шњим при­ја­те­љи­ма, глум­цем Слав­ком Штим­цем и Слав­ко­вом су­пру­гом сли­кар­ком Ве­сном Го­лу­бо­вић. За­јед­но су по­се­ти­ли се­вој­нич­ку Ва­ља­о­ни­цу ба­кра, ко­ја се не­кад зва­ла по Кр­цу­ну, и раз­го­ва­ра­ли с пред­став­ни­ци­ма гра­да Ужи­ца.

Украден орден народног хероја 

Под­се­ћа­мо да се ме­ђу овим Кр­цу­но­вим лич­ним пред­ме­ти­ма на­ла­зи и рат­ни днев­ник ко­ји је овај пар­ти­зан­ски ко­ме­сар во­дио по­чев од 1943. го­ди­не. Ту је и за­ни­мљи­ва пре­пи­ска са су­пру­гом Гро­зда­ном, за­тим ње­го­ва до­ку­мен­та, цр­ве­ни ди­пло­мат­ски па­сош из 1959. го­ди­не, члан­ска кар­та ФК „Цр­ве­на зве­зда” из 1951, мно­га од­ли­ко­ва­ња, па и пра­зна ку­ти­ја у ко­јој је био Ор­ден на­род­ног хе­ро­ја (Ср­ђа прет­по­ста­вља да је из по­ро­дич­не ку­ће тај ор­ден не­ко украо), Кр­цу­но­ва школ­ска све­до­чан­ства у ко­ји­ма су углав­ном трој­ке и че­твор­ке а пе­ти­ца из ве­ро­на­у­ке, ло­вач­ки при­бор, књи­жев­не при­че ко­је је пи­сао, но­вин­ски на­пи­си о уде­су 1964. го­ди­не...

– Ов­де је мно­штво оче­вих фо­то­гра­фи­ја. Знам, ре­ци­мо, да их има са Ле­ком Ран­ко­ви­ћем, Слав­ком Ко­ла­ром, са Мо­шом Пи­ја­де, Са­вом Ко­ва­че­ви­ћем и дру­гим. А ту је и јед­на Ти­то­ва сли­ка ко­ја је очи­глед­но це­лог ра­та но­ше­на, го­то­во по­це­па­на од но­ше­ња, и то чу­ве­на сли­ка ко­ја се по­сле мо­гла ви­де­ти у не­ким чи­тан­ка­ма – об­ја­шња­ва 65-го­ди­шњи Ср­ђа, ко­ји је у Аме­ри­ци жи­вео од 1980. да би се у Бе­о­град вра­тио 2014. го­ди­не:– У Аме­ри­ци сам жи­вео ду­го, та­мо сре­тао не­ке љу­де из чет­нич­ких по­ро­ди­ца и увек се ле­по с њи­ма сла­гао, ни­су ми ни­кад при­го­ва­ра­ли. Је­ди­но су ми не­ки љу­ди из Ср­би­је при­го­ва­ра­ли, и то они ко­ји се ни­су ни ро­ди­ли у вре­ме ра­та, мла­ђи од ме­не по 15–20 го­ди­на. Је­дан та­кав, чет­ник ко­ји се ро­дио не­где ше­зде­се­тих, хтео је да ме ту­че у Лос Ан­ђе­ле­су, а чо­век је ту до­шао на­крат­ко из Бе­о­гра­да. Се­бе лич­но ни­кад ни­сам иден­ти­фи­ко­вао као си­на то­га и то­га, већ као се­бе, то сам шта сам. За­и­ста ми не сме­та да љу­ди ми­сле шта год хо­ће и не мо­гу да твр­дим да они ни­су у пра­ву, а да је не­ко дру­ги у пра­ву. Ја ни да­нас не знам до­вољ­но о свом оцу и жао ми је што се ни­сам ви­ше ин­фор­ми­сао.

Без сигурног одговора 

На пи­та­ње да ли сма­тра да су не­га­тив­не при­че ко­је се чу­ју о Кр­цу­ну исти­ни­те или зло­на­мер­не, Ср­ђа Пе­не­зић од­го­ва­ра:

– Ми­слим да су оне и ре­ал­не и зло­на­мер­не, исти­ни­те и не­и­сти­ни­те, све то та­ко по­ме­ша­но. Јер, објек­тив­но, ни у јед­ној ства­ри ни­ко не мо­же да бу­де пот­пу­но у пра­ву, а дру­ги, што би ре­кли Хр­ва­ти, у кри­ву. Ме­ни мо­жда по­ма­же што се ни­сам за­ни­мао за исто­ри­ју и по­ли­ти­ку. Ето, лист „По­ли­ти­ку“ сам увек чи­тао од дру­гог де­ла: отво­рио бих и по­гле­дао би­о­ско­пе, ви­део стра­не спор­та, па сам је скла­пао не чи­та­ју­ћи шта је на пр­вим стра­на­ма.

По­во­дом при­ча о по­ги­би­ји Кр­цу­на, да ли је она би­ла не­сре­ћан слу­чај ка­ко је гла­си­ла зва­нич­на вер­зи­ја или уби­ство ка­ко су не­ки сум­ња­ли, ње­гов син не­ма си­гу­ран од­го­вор.

– Оти­шао је тог ју­тра као што је че­сто не­где ишао и до­бро се се­ћам кад су до­шли да нам ка­жу да је по­ги­нуо. Ни­сам, као де­те, до­вољ­но до­жи­вео шта се у ства­ри де­си­ло. Мај­ка је сум­ња­ла да је не­што по­сто­ја­ло иза, да то ни­је би­ла кла­сич­на са­о­бра­ћај­ка. Ову при­чу сам јед­ном при­чао: имао сам 15–16 го­ди­на и зво­ни те­ле­фон, ја­вим се, а чу­је се с дру­ге стра­не: „Ов­де се­кре­та­ри­јат мар­ша­ла Ти­та“, тра­жи­ли су мо­ју мај­ку. Вр­ло бр­зо по­сле то­га ви­дим је ја­ко озбиљ­но об­у­че­ну, ка­же иде да се ви­ди с Ти­том. Оти­шла је и вра­ти­ла се, али ми ни­кад о том су­сре­ту ре­чи ни­је ре­кла. Го­ди­на­ма ка­сни­је док сам жи­вео у Њу­јор­ку до­ла­зи До­бри­ца Ћо­сић да не­ког та­мо по­се­ти, а увек је кад та­мо до­ђе звао да се ви­ди­мо. Се­ди­мо у не­кој ка­фа­ни и он ми при­ча епи­лог це­лог тог до­га­ђа­ја. Ис­по­ста­ви­ло се да је мо­ја мај­ка ишла на са­ста­нак с Ти­том да пи­та има ли исти­не у то­ме да је мој отац уби­јен. Ти­то је ма­ло по­ћу­тао и ре­као: „Исти­на је. Убио га је Ран­ко­вић“. Мо­ја мај­ка то ни­је по­ве­ро­ва­ла, ту се раз­о­ча­ра­ла. Ти­та ни­шта ни­је ко­шта­ло да то ка­же, ни­је мо­гао ште­ту да на­пра­ви ни се­би ни Ран­ко­ви­ћу, јер то му је по­ра­же­ни по­ли­тич­ки про­тив­ник, па што му не би још не­што до­дао. Ни До­бри­ца Ћо­сић ни­је ве­ро­вао за Ран­ко­ви­ћа, али је ве­ро­вао да је мој отац уби­јен, за­то ми је ис­при­чао ту при­чу да бих озбиљ­ни­је то схва­тио – ка­же Ср­ђа Пе­не­зић и до­да­је да ипак ра­ди­је го­во­ри о еко­ном­ским не­го о по­ли­тич­ким те­ма­ма: „Ја сам ве­ли­ки љу­би­тељ еко­но­ми­је. Ни­сам љу­би­тељ по­ли­ти­ке, сем ли­ста ’По­ли­ти­ка’, на­рав­но”.

Зва­нич­ним до­би­ја­њем те Кр­цу­но­ве за­о­став­шти­не, ужич­ки Исто­риј­ски ар­хив при­сту­па си­сте­ма­ти­зо­ва­њу ове ар­хив­ске гра­ђе. – Тру­ди­ће­мо се да је си­сте­ма­ти­зу­је­мо по вр­сти и поч­не­мо об­ја­вљи­ва­ње збор­ни­ка до­ку­ме­на­та. То ће олак­ша­ти по­сао ис­тра­жи­ва­чи­ма ко­ји се већ ин­те­ре­су­ју, мо­ћи ће да је ко­ри­сте по пра­ви­ли­ма ар­хи­ви­стич­ке де­лат­но­сти. Про­це­њу­је­мо да је по­треб­но нај­ма­ње го­ди­ну да­на да сву ту гра­ђу ар­хи­ви­стич­ки сре­ди­мо. Ср­ђа је одо­брио да иду­ће го­ди­не, ка­да ужич­ки ар­хив обе­ле­жа­ва 70 го­ди­на ра­да, за Дан гра­да при­ре­ди­мо из­ло­жбу ове гра­ђе ко­ја је са­да зва­нич­но при­мље­на – из­ја­вио је ди­рек­тор ар­хи­ва Жељ­ко Мар­ко­вић.