Пешачење ћирином пругом
Ужице – Зрно добре воље, ранац на леђа и јаке ципеле на ноге јер се иде кањоном, уз осматрање унаоколо са ослушкивањем давних и савремених прича, и ето нове књиге „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда”. Њен аутор Ужичанин Драган Р. Филиповић писац је фантастике, ТВ и стрип сценариста чијих је преко 800 табли кратких стрипова објављено у немачким стрип-публикацијама.
Али у тој вредној књизи све је животно и документовано, без фантастике, с ерском домишљатошћу и даром за запажање.
Подухватио се Драган теме драге Ужичанима: старе „ћирине” пруге, чијом трасом и тунелима уз Ђетињу многи радо пешаче и уживају. Описао с добром дозом мере, уз вредне фотосе и илустрације, прошлост и садашњост тих предела почев од Ужица кањоном реке преко села Стапари, Биоска, Кремна и Мокре Горе све до Вишеграда. Не као историчар, већ као пешак, ходољуб, пецарош, пустолов, привидно неамбициозни водич који зна и памти, уме из богате баштине упечатљиво да пробере и умно наглас размишља.
То књижевно пешачење овом пругом (дугом 74 километра) својеврсна је ода способним и умешним да поставе циљ, истрају у њему и створе трајну вредност.
„Ово није књига о пецању. Ни о железници. Од пецања је позајмила тихо дивљење лепоти, обраћање пажње на све живо и неживо, упорно трагање за бољим местом... Ово је књига о људима који одреде циљ, у напредовању прођу што се проћи мора, и кад стигну схвате да су безразложно зебли и бринули. И гледају навише, у нове врхове”, пише аутор.
У том писаном ходољубљу креће се од Ужица, његових вредности и састајалишта, људи заслужних. Одатле, из чаршије и бетона, пут води узводно кањоном Ђетиње где чиста река хучи и орлови царују, међу брзаке и литице. Тамо где се чује само мир и из стења види небо. Међу Рајске отоке, како се назива једно брдима опасано излетиште на реци. Куда је „ћира” уз тутњаву и дим све до 1974. године пролазио.
Траса пруге, на којој нема шина, даље води преко Стапара и бање, поред некадашњег села Врутци које је остало под језером за водоснабдевање („у чаши воде испијено”), кроз Биоску и Кремна: све уз приче о чуварима кланца (дербенџијама), прецима Карађорђа у овом крају, пророцима Тарабићима, катрану, масовним планинарењима под вођством гимназијског професора Милана Поповића...
„Професор је половином прошлог века испред кафане у Кремнима оставио ’фићу’ да ради док попије чај. Па кад су путници из ’Ракетиног’ аутобуса поскакали да наставе пут за Ужице, угурао се с њима и отпутовао. Тај ’фића’, пријатељи драги, и данас преде у Кремнима: дајте му горива, уља и воде, не дајте да се угаси. Док он ради, има наде. Била су то времена откривања новог, и оног изнова откриваног. Као ова”, пише у књизи.
Пруга одатле наставља кроз Креманско поље па „осмицом” силази низ Шарган у Мокру Гору. Она је овде седамдесетих уз народне сузе скинута, као „нерентабилна”. Али није се дало да то железничко одвајање Србије од источне Босне буде трајно. На размеђу два миленијума ентузијасти из Мокре Горе подухватили су се да уску пругу обнове, предвођени Радованом Глибетићем који је „у свакој акцији гурао кад је запињало”. Онда се и српска железница у обнову укључила, те је „Шарганска осмица” постала светска атракција. Уз њу је, пише Филиповић, остао и Емир Кустурица, заведен њеном лепотом током снимања филма „Живот је чудо”.
Пише и да је Зоран Ђинђић као премијер, кад се овим музејским возом провозао, задивљено рекао: „Ово је Швајцарска!”
Из мокрогорске пруга наставља Рзавском долином, пролази поред каменог Споменика српском војнику на врху тунела у Котроману, сече границу пред Вардиштем. Кривуда кроз Добрун поред манастира, па се спушта на Дрину, улази у Вишеград. И ту су приче о прошлости и нашим наравима, ћуприји на Дрини и нобеловцу, њему посвећеном Андрићграду, бањи код које расте вилина влас, турском хамаму...
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.