Пешачење ћирином пругом

По­ду­хва­тио се Дра­ган те­ме дра­ге Ужи­ча­ни­ма: ста­ре „ћи­ри­не” пру­ге, чи­јом тра­сом и ту­не­ли­ма уз Ђе­ти­њу мно­ги ра­до пе­ша­че и ужи­ва­ју. Опи­сао с до­бром до­зом ме­ре, уз вред­не фо­то­се и илу­стра­ци­је, про­шлост и са­да­шњост тих пре­де­ла по­чев од Ужи­ца ка­њо­ном ре­ке пре­ко се­ла Ста­па­ри, Би­о­ска, Крем­на и Мо­кре Го­ре све до Ви­ше­гра­да. Не као исто­ри­чар, већ као пе­шак, хо­до­љуб, пе­ца­рош, пу­сто­лов, при­вид­но не­ам­би­ци­о­зни во­дич ко­ји зна и пам­ти, уме из бо­га­те ба­шти­не упе­ча­тљи­во да про­бе­ре и ум­но на­глас раз­ми­шља.

То књи­жев­но пе­ша­че­ње овом пру­гом (ду­гом 74 ки­ло­ме­тра) сво­је­вр­сна је ода спо­соб­ним и уме­шним да по­ста­ве циљ, ис­тра­ју у ње­му и ство­ре трај­ну вред­ност.

„Ово ни­је књи­га о пе­ца­њу. Ни о же­ле­зни­ци. Од пе­ца­ња је по­зај­ми­ла ти­хо ди­вље­ње ле­по­ти, обра­ћа­ње па­жње на све жи­во и не­жи­во, упор­но тра­га­ње за бо­љим ме­стом... Ово је књи­га о љу­ди­ма ко­ји од­ре­де циљ, у на­пре­до­ва­њу про­ђу што се про­ћи мо­ра, и кад стиг­ну схва­те да су без­раз­ло­жно зе­бли и бри­ну­ли. И гле­да­ју на­ви­ше, у но­ве вр­хо­ве”, пи­ше аутор.

У том пи­са­ном хо­до­љу­бљу кре­ће се од Ужи­ца, ње­го­вих вред­но­сти и са­ста­ја­ли­шта, љу­ди за­слу­жних. Ода­тле, из чар­ши­је и бе­то­на, пут во­ди уз­вод­но ка­њо­ном Ђе­ти­ње где чи­ста ре­ка ху­чи и ор­ло­ви ца­ру­ју, ме­ђу бр­за­ке и ли­ти­це. Та­мо где се чу­је са­мо мир и из сте­ња ви­ди не­бо. Ме­ђу Рај­ске ото­ке, ка­ко се на­зи­ва јед­но бр­ди­ма опа­са­но из­ле­ти­ште на ре­ци. Ку­да је „ћи­ра” уз тут­ња­ву и дим све до 1974. го­ди­не про­ла­зио.

Тра­са пру­ге, на ко­јој не­ма ши­на, да­ље во­ди пре­ко Ста­па­ра и ба­ње, по­ред не­ка­да­шњег се­ла Врут­ци ко­је је оста­ло под је­зе­ром за во­до­снаб­де­ва­ње („у ча­ши во­де ис­пи­је­но”), кроз Би­о­ску и Крем­на: све уз при­че о чу­ва­ри­ма клан­ца (дер­бен­џи­ја­ма), пре­ци­ма Ка­ра­ђор­ђа у овом кра­ју, про­ро­ци­ма Та­ра­би­ћи­ма, ка­тра­ну, ма­сов­ним пла­ни­на­ре­њи­ма под вођ­ством гим­на­зиј­ског про­фе­со­ра Ми­ла­на По­по­ви­ћа...

„Про­фе­сор је по­ло­ви­ном про­шлог ве­ка ис­пред ка­фа­не у Крем­ни­ма оста­вио ’фи­ћу’ да ра­ди док по­пи­је чај. Па кад су пут­ни­ци из ’Ра­ке­ти­ног’ ауто­бу­са по­ска­ка­ли да на­ста­ве пут за Ужи­це, угу­рао се с њи­ма и от­пу­то­вао. Тај ’фи­ћа’, при­ја­те­љи дра­ги, и да­нас пре­де у Крем­ни­ма: дај­те му го­ри­ва, уља и во­де, не дај­те да се уга­си. Док он ра­ди, има на­де. Би­ла су то вре­ме­на от­кри­ва­ња но­вог, и оног из­но­ва от­кри­ва­ног. Као ова”, пи­ше у књи­зи.

Пру­га ода­тле на­ста­вља кроз Кре­ман­ско по­ље па „осми­цом” си­ла­зи низ Шар­ган у Мо­кру Го­ру. Она је ов­де се­дам­де­се­тих уз на­род­не су­зе ски­ну­та, као „не­рен­та­бил­на”. Али ни­је се да­ло да то же­ле­знич­ко одва­ја­ње Ср­би­је од ис­точ­не Бо­сне бу­де трај­но. На раз­ме­ђу два ми­ле­ни­ју­ма ен­ту­зи­ја­сти из Мо­кре Го­ре по­ду­хва­ти­ли су се да уску пру­гу об­но­ве, пред­во­ђе­ни Ра­до­ва­ном Гли­бе­ти­ћем ко­ји је „у сва­кој ак­ци­ји гу­рао кад је за­пи­ња­ло”. Он­да се и срп­ска же­ле­зни­ца у об­но­ву укљу­чи­ла, те је „Шар­ган­ска осми­ца” по­ста­ла свет­ска атрак­ци­ја. Уз њу је, пи­ше Фи­ли­по­вић, остао и Емир Ку­сту­ри­ца, за­ве­ден ње­ном ле­по­том то­ком сни­ма­ња фил­ма „Жи­вот је чу­до”. 

Пи­ше и да је Зо­ран Ђин­ђић као пре­ми­јер, кад се овим му­зеј­ским во­зом про­во­зао, за­ди­вље­но ре­као: „Ово је Швај­цар­ска!”

Из мо­кро­гор­ске пру­га на­ста­вља Рзав­ском до­ли­ном, про­ла­зи по­ред ка­ме­ног Спо­ме­ни­ка срп­ском вој­ни­ку на вр­ху ту­не­ла у Ко­тро­ма­ну, се­че гра­ни­цу пред Вар­ди­штем. Кри­ву­да кроз До­брун по­ред ма­на­сти­ра, па се спу­шта на Дри­ну, ула­зи у Ви­ше­град. И ту су при­че о про­шло­сти и на­шим на­ра­ви­ма, ћу­при­ји на Дри­ни и но­бе­лов­цу, ње­му по­све­ће­ном Ан­дрић­гра­ду, ба­њи код ко­је ра­сте ви­ли­на влас, тур­ском ха­ма­му...