Пољупци и тајне

Није тако лоше што ми бивши председнички кандидат Саша Јанковић у разговору који смо имали 17. маја није саопштио име нити локацију на којој је четири дана касније основао политички покрет. У супротном, претила је могућност да и ја доживим његове изливе нежности, попут водитељке телевизије Н1 Миње Милетић, којој је некадашњи омбудсман дословце рекао: „Немојте се љутити што вам нећу рећи како ће име да гласи. Могу да вам кажем, али онда ћу морати да вас пољубим.”

Лидер „Слободних грађана Србије” тек након оснивања покрета схватио је да организација под овим именом већ постоји и да је регистрована 3. маја у АПР-у. Можда је неко читао његов твитер налог, где је име будућег покрета бар три пута објављено још 29. априла.

За око ми је запало да је у наставку разговора на Н1 поменуо „једног новинара ’Политике’”, односно мене, као кривца што је обелоданио адресу на којој ће одржати оснивачку скупштину. „Видите, када сам чак размишљао о таквом сценарију, и једном новинару ’Политике’ дао изјаву управо на такав начин, да не бих откривао име покрета, ни локацију на којој ћемо направити оснивачку скупштину, након тога изашао је један велики наслов: Јанковић оснива тајни покрет на тајној локацији. И онда, од те, ваљда, бриге да случајно неко не помисли да радимо нешто тајно, били смо очигледно јавнији него што се то у овој Србији може”, саопштио је Јанковић.

Притом је раширио руке, да би показао величину текста и наслова у „Политици”. Истина је, међутим, другачија. С обзиром на то да лидер СГС-а у својој изјави није открио ништа ново, текст је био на два ступца, са насловом „Јанковић у недељу оснива покрет на непознатој локацији”. Јасно сам написао да „није реч о некаквој тајности, већ пре свега о жељи да се покрет оформи без присуства новинара како би могли да расправљају и усвоје неопходне оснивачке акте”. Зато измишљање „великог наслова” у „Политици” више личи на жељу за публицитетом, али ми се чини да је тај текстић можда и дужи од списка чланова оснивача СГС-а.

Али, тај текстић је свакако краћи од Јанковићевог априлског интервјуа, од скоро пола странице, у „Политици”. Било је то по његовом повратку из Брисела, 28. априла, а Јанковићеви одговори стигли су у петак после 19 часова, кад смо већ практично затворили прво издање. Главни уредник мислио је да сам јео бунике кад сам му у пола осам предложио да срушимо већ урађену страну и замолимо штампарију да причека мало, док „убацимо Јанковића”.

Није ме највише зачудило што је Јанковић потом на „Твитеру” оценио како је текст на пола странице „кратак”, већ шта су са овим интервјуом сутрадан учинили демонстранти. Њих двадесетак се окупило испред наше зграде и том приликом спалили су примерак „Политике” – са све извештајем са њиховог јучерашњег протеста и насмејаним Сашом Јанковићем унутра. Био је то прави ватрени пољубац Јанковићу, а можда је једина тајна – зашто су га спалили?