Рехабилитован Никола Калабић

Ваљево – Виши суд у Ваљеву донео је решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Николе Калабића, некадашњег команданта Горске гарде Југословенске војске у отаџбини. Решење о рехабилитацији је првостепено, против њега се може изјавити жалба Апелационом суду у Београду у року од 30 дана, а виши јавни тужилац у Ваљеву Драгана Марковић одмах је најавила да ће ту могућност искористити.

У решењу о рехабилитацији, исписаном на 36 страница, наводи се да се ништавим сматра седам одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата (март–септембар 1945), као и четири одлуке Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача (април–октобар 1945), које се односе на Николу Калабића. Ништавим се сматра и решење Среског суда у Мионици од 11. септембра 1946. године, којим је Калабићу конфискована непокретна имовина.

Ништаве су и све правне последице ових одлука, констатовано је у решењу поступајућег судије Драгана Обрадовића и наведено да се Никола Калабић сматра неосуђиваним.

У образложењу решења наводи се да је суд најпре констатовао да не постоји одлука било ког надлежног суда или другог органа Демократске Федеративне Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, којом је Никола Калабић проглашен за ратног злочинца. Одлуке Државне комисије су по оцени овог суда незаконите са процесноправног становишта, имајући у виду важеће прописе из периода када су донете. Државна комисија je само имала овлашћења да прикупља доказни материјал ради утврђивања одговорности лица за злочине и њене одлуке нису имале снагу пресуде, сматра суд.

Осим тога, поступљено је супротно тада важећим законима и уставу, јер су у време када су оне донете важили предратни прописи – Законик о судском кривичном поступку за Краљевину Југославију из 1929. године, који је гарантовао окривљеном право да учествује у поступку, право на одбрану и право жалбе на донету одлуку. Калабићу није дата могућност да се брани, чиме је прекршен и тада још важећи Устав Краљевине Југославије из 1931. године, оценио је Виши суд у Ваљеву. Имајући све то у виду, суд је констатовао да су одлуке Државне комисије донете из идеолошко-политичких разлога. Следствено томе, ништавим су проглашене и одлуке земаљских комисија Србије и БиХ, које су прикупљени материјал достављале Државној комисији.

У закључку се, између осталог, наводи да је суд посебно имао у виду да право на живот и право на имовину могу бити ускраћени или ограничени искључиво након правилно спроведеног поступка у складу са законом. У случају Николе Калабића нису биле испуњене законом прописане форме поступка, оценио је Виши суд у Ваљеву.

Захтев за рехабилитацију Николе Калабића је пре пет година поднела његова унука Весна Драгојевић, која је током овог поступка вратила породично презиме.

Пуномоћник Весне Калабић, ваљевски адвокат Горан Бранковић, током поступка је потенцирао да Никола Калабић није ниједном пресудом оглашен кривим. Ту тезу су својим сведочењима подупрли историчар др Бојан Димитријевић, научни саветник Института за савремену историју, и публициста Милослав Самарџић, аутор књиге „Истина о Калабићу”. Обојица су пред судом тврдила да у својим истраживањима нису пронашли на основу чега је Никола Калабић проглашен за народног непријатеља или ратног злочинца.

У анализи одлука Државне и Земаљске комисије, коју је доставио и представио суду, Димитријевић је навео да ове комисије нису створене као правосудни органи, већ су им задаци искључиво били спровођење истражних радњи, сакупљање изјава и докумената при утврђивању кривичних дела.

Заступник Републике Србије у овом поступку, виши јавни тужилац у Ваљеву Драгана Марковић, поштујући обавезна упутства Апелационог јавног тужилаштва у Београду, изјаснила се да се по Закону о рехабилитацији не могу рехабилитовати нити имају право враћања имовине лица која је Државна комисија прогласила за ратне злочинце, односно учеснике у ратним злочинима. Она је у свом исказу навела да је Државна комисија, формирана по одлуци Националног комитета ослобођења Југославије, суштински представљала провизоријум власти у ситуацији када још нису били успостављени правосудни органи у новој држави.  

Суд ненадлежан за злочине

У поступку по захтеву за рехабилитацију суд се није упуштао у питање да ли је Озна ухапсила Николу Калабића крајем 1945. или почетком 1946. и да ли је он издао Дражу Михаиловића, наводи се у образложењу и додаје: „Суд није био надлежан да се бави утврђивањем тих чињеница, као ни чињеницом да ли је Никола Калабић био одговоран за извршење кривичних дела која по својим обележјима представљају ратне злочине или не, нити да доноси закључке о томе. То после оволико времена није ни могуће учинити у судском поступку. Надлежност суда се исцрпљује у оцени каква је правна снага одлука Државне комисије.”

По узору на друге рехабилитације

Приликом доношења одлуке о рехабилитацију Виши суд у Ваљеву је, како се наводи, имао у виду и правноснажне одлуке о рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића, Милана Хорватског, као и Драгољуба Драже Михаиловића, у чијем решењу стоји да му је повређено право на правично суђење.

Имовину нећемо вратити

Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију

– Агенција не враћа имовину припадницима страних окупационих снага нити било коме ко се налазио у немачком командном ланцу. Тако пише и у Закону о реституцији, а овај став заснован је на међународном праву. То се неће мењати док сам ја на челу агенције. Иначе, Весна Калабић, унука Николе Калабића, у фебруару 2014. године поднела је захтев за реституцију имовине која је по завршетку Другог светског рата одузета њеном деди. Реч је о земљишту у атару општине Ваљево, а овај поступак је у току.

Сада ће и Степинац лакше постати светац

Предраг Марковић, историчар

– Горска гарда под командом Николе Калабића оставила је један од најкрвавијих трагова током грађанског рата. После је Калабић сарађивао са Удбом под псеудонимом Слободан Ранковић. Слободан по Крцуну, а Ранковић по Александру. Издао је и своје дојучерашње саборце. Ова рехабилитација је срамота и олакшаће проглашење Алојзија Степинца за свеца.

Историјску истину не утврђује суд

Љубодраг Димић, историчар и дописни члан САНУ

– У цивилизацијском кругу у којем живимо истину о прошлости истиче историчар, а не разни судови, одбори или савети. Историчар је привилегован да говори о прошлости јер годинама истражује, чита историјске архиве и гради реалну, научну слику. Сваки други начин да се формира слика о прошлости није легитиман и представља покушај политичке, тачније ваннаучне, ревизије онога што се дешавало. Дошли смо у ситуацију да се легитимитет одузима једнима, а даје онима који су годинама били осуђени на заборав. Сваки овај процес представља ваннаучно насиље над оним што може да понуди истраживачки тим. И ова ревизија прошлости, тачније рехабилитација, вероватно је могућа правно. Ипак, једно је право, а друго историја. О свима које било која власт покушава ваннаучно да рехабилитује на крају ће историчари дати суд. Није битно ко је у питању, Дража Михаиловић, Милан Недић, Алојзије Степинац или можда сутра Тито. Ј. П.