Понедељак, 16.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
У НОВОМ КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ

Цинизам је судбина малодушних

Узвишеност савременог човека је у протесту. Слава ономе ко из протеста спаљује самог себе пред немом гомилом и онима који излазе на тргове и протестују с плакатима и паролама осуђујући себе на репресију и свима који кажу „не” егоистима и каријеристима и безбожницима
(Фото Институто Интернационале Андреј Тарковски Фиренца)

Из дневника, 9. септембар, 1970.
Судећи по томе што је данас већ 9. септембар, Експо-70 смо већ профулали. Јесење екстеријере такође. Свака част Гуткину! Одлично ради!

Прочитао сам Вонегатову Колевку за мацу. Мрачна књига. И веома смело написана. Ипак, песимизам нема много везе с уметношћу. Књижевност је, као и уметност уопште, религиозна. У својој највишој манифестацији она даје снагу, износи наду пред лице савременог, чудовишно суровог света који је у свом бесмислу дошао до апсурда. Савременој уметности данашњице потребна је катарза којом би очистила људе пред наступајућим катастрофама или можда једном катастрофом.

Нека је и нада и обмана, она ипак даје могућност да се живи и воли оно лепо. Без наде нема човека. Уметност треба да прикаже сав онај ужас у којем људи живе, али само ако постоји начин да се на крају стигне до Вере и Наде. У шта? Вере у то да је, без обзира на све, човек испуњен добром вољом и осећањем сопствене вредности. Чак и пред лицем смрти. Наде у то да никада неће издати идеал – фатаморгану – своју људску мисију.

Андреј Тарковски

 

Језици пред „shop & go” инвазијом

Колико се данас „мали” језици штите, негују, користе, или ћемо сви ми бити претворени у племена која брбљају на својим локалним дијалектима док енглески остаје језик моћи, на коме се доносе најважније политичке одлуке које кроје живот на целој планети

Борис Буден, Ђорђе Божовић и Владо Ђукановић

Када је пре неколико месеци на Ајфеловој кули откривен слоган на енглеском  језику („Made for sharing”) којим је Париз званично представио своју кандидатуру за домаћина Олимпијских игара 2024, у француској јавности је то дочекано као првокласни скандал.

Упркос објашњењу да је изабран слоган на енглеском да би „дао универзални карактер овом пројекту”, француски званичници су одмах реаговали, асоцијације за одбрану француског су уложиле протест, а реаговала је и Француска академија изражавајући једногласно неслагање са слоганом „Made for sharing” („Створен да се дели”), који је при томе коришћен и у другим кампањама, на пример, за рекламу пице, и подсећајући да је одбор који је радио на кандидатури понудио другу верзију овог слогана, на француском „Venez partager” („Дођите да делимо”).

У захтеву који је поднео адвокат Емануел Лидо тражи се да слоган буде и на француском језику (уз енглески) или само на француском, јер слоган само на енглеском може да представља кршење закона о заштити француског језика.

Гордана Поповић

 

Бавим се стварношћу, али је додатно компликујем

Писце је све мање брига да ли ће посегнути за овим или оним жанром. Важно је само да сте савладали занат, да имате шта да кажете и да вас не мрзи да сатима седите за компјутером. А то шта припада или не припада којем жанру оставио бих преентузијастичним „маркентингашима“ и доконим критичарима, каже писац Дарко Тушевљаковић

Европска награда за књижевност: Дарко Тушевљаковић (Фото из личне архиве)

Дарку Тушевљаковићу недавно је уручена Европска награда за књижевност, у Бриселу, за роман Јаз, у издању „Архипелага“. Тушевљаковић се тако нашао у друштву Јелене Ленголд и Угљеше Шајтинца, аутора који су такође овенчани овом наградом. Јунаци романа Јаз, летујући на Крфу, сећају се предака који су у Првом светском рату прешли албанску голготу, сећају се бивше јединствене државе, али не успевају да одрже корак са сопственим потомцима. Они, пак, проналазе нове светове у које ће сместити своје снове о будућности. И тако настаје јаз... стварност се делом преображава у надреално...

Како видите свој роман у контексту овог признања и вредности које оно подстиче? Осећате ли да ће ваша каријера сада попримити неки нови смер?

Европска награда за књижевност подразумева да се награђене књиге нађу у контексту ширем од националног, да изађу из оквира језика на ком су писане, и у том смислу ми је изузетно драго што ће Јаз добити прилику да комуницира са публиком са других језичких подручја и заживи својим животом, можда чак богатијим од оног којим живи њен аутор. У недостатку релевантне књижевне критике, као и медијског простора посвећеног уметности, награде су постале практично једина средства којима људи од речи могу да доведу неко дело у жижу интересовања јавности, тако да је свака награда важна. Тржиште је велико и тешко је скренути пажњу на свој рад. Наравно да би квалитет дела требало да је пресудан, али често није довољно да књига буде добра. Потребно је да то неко људима каже. Награда превасходно треба да утиче на однос између дела и публике, а не на однос писца према свом раду. У том смислу, настављам да пишем као да се ништа није десило, иако сам свестан тога да се с оним што сам већ написао десило нешто заиста лепо.

Марина Вулићевић

 

Навијачка страст патриота

Да узроке наше несреће не тражимо у себи, него искључиво у другима, можемо видети ових дана, кад су новине пуне претњи које нам стижу из Приштине – да ће Албанци узети трећину Србије, да ће ући у Ниш. У исто време, у Београду смо могли чути нешто много опасније и злокобније: мислим на непријатељско скандирање којим су навијачи „Партизана“ дочекали навијаче „Војводине“, о чему нико није процедио ни „а“.

Наслов књиге владике Григорија, „Преко прага“, указује нам на одлуку младог човека да се, прелазећи преко прага родне куће, отисне у свет, да га упозна, и да у њему потражи своје место. И, ако буде имао среће и снаге, да у њему открије и испуни и своје послање.

Ова књига није плод списатељске имагинације: она је документ и лично сведочанство о ономе што је у том свету овај писац видео и доживео, али у којој је забележио и драматична сведочења која су му други људи, као сапутнику, пријатељу или исповеднику, током година поверавали. Тако су се све те приче стопиле у јединствену и драматичну слику судбине народа који живи на тлу Херцеговине.

Нажалост, судбина тог народа не може се написати без онога што у њој заузима централно место: без рата. Боље да сам рекао: без ратова. Јер сви ти ратови који су се димили широм ове земље указују нам се као један исти рат, са истим поводима и мотивима, са истим мржњама и зверствима, и са истим трагичним резултатом.

Сваки нови рат као да је наставак претходног. Као да у новом рату сви виде прилику да поврате оно што су изгубили, или да добију оно што су се надали да ће добити, а нису добили, у претходном.

Осим тога, чак и онда када су „светски“, код нас су сви ратови у исто време, неизоставно, и верски и грађански, а кад ово кажем не могу а да се не сетим Елиота, који се, на основу свог британског искуства, питао „да ли се иједан озбиљан грађански рат икада заврши“, што, са нашим балканским искуством, добија нове и убедљивије потврде.

„Давне мржње нису заборављене, само су чекале свој час“, каже Јован Христић у Три ратне песме. А тај час је куцнуо у последњој деценији прошлог века, чему владика у овој књизи посвећује највећу пажњу.

Љубомир Симовић

 

РЕЧ НАГРАЂЕНИХ

Тетовирање властитог ткива

Биљана Ђурђевић и Перица Донков лауреати су 21. Пролећног анала у Чачку, изложбе чији је уметнички селектор историчарка уметности Данијела Пурешевић, а о наградама је одлучивао жири у саставу Љиљана Ћинкул Милета Продановић и Саша Јањић

Соба с погледом

Соба са погледом је рад из мог најновијег циклуса, који тек да се осмелио да напусти радни простор атељеа. Најновији циклус радова настаје, наставља се на претходни циклус ФУГА, што на латинском значи бекство.

Покушавам да успоставим дијалог са окружењем, нађем чврсту тачку ослонца, резонантну тачку, место, склониште, са кога се тај дијалог може успоставити. Он је могућ само у случају бекства, измештањем из властите позиције сигурности.

Простор слике Соба са погледом формира се на грубо тканој подлози – саргији, минималним средствима, колоритом сведеним на односе црне сиве и суптилног утиска беле, као и врстом линијског цртежа пресованим угљеном који више личи на гребање графичке плоче. Мучан и мукотрпан поступак тетовирања властитог ткива, самоповређивања властитих мисли без жеље да се буде монах.

У простору слике доминирају хоризонтале, као јасни знаци индиферентности и могућег безнађа. Ствара се склоп линија и хоризонталних површина као нека ограда и препрека, непремостиви зидови. 

Перица Донков

Под маском сигурности

Цртеж Дочек (100х200цм) урађен је у комбинованој техници, настао је у овој години и у његовој основи је стање савременог човека у друштвеном систему које се све бахатије односи према појединцу, негирајући оне основне принципе за које се човечанство борило кроз 19. и 20. век.

Дочек је један у низу радова који су настали ове и прошле године, a који су тематски обједињени у циклус Оруђе делања. Овај циклус радова говори о апатичности човека, о невољности да се пробуди из новоствореног света у коме се живи да би се производило, тиме хранећи једну системску хидру, која задире у све аспекте живота и која намеће конзумеризам као постулат савременог бића.

У том процесу стваралац производа је и њен конзумент, укодиран да стално робује систему како би био део система. Уједно, вишедеценијска медијска индоктринација постала је основно средство манипулације, и управо кроз манипулацију сви су обједињени без обзира на привидан статус који им је дат. 

Биљана Ђурђевић

 

Хормон стреса и споменици културе

Висок степен културне партиципације у неком друштву условљава и већи степен иновација, као и просечно дужи животни век за две и по године. Уместо да питате некога како је, питајте га да ли иде у биоскоп, позориште, музеј, каже професор Пјер Луиђи Сако

Јанко Љумовић, министар културе Црне Горе, Корина Сутеу, бивша министарка културе Румуније, 
Нина Обуљен Коржинек, министарка културе Хрватске, Роберт Манћин,
генерални секретар Culture Action Europe (Фото М. Стефановић)

У организацији Института за развој и међународне односе је од 17. до 19. маја у Загребу одржана конференција с темом „Перспективе развоја националних културних политика у контексту Европске уније”, где се дискутовало о улози културе у одрживом развоју, о инструментализацији културне политике, али и о важности локалних културних политика у светлу најпознатијег европског пројекта у домену културе – Европске престонице културе.

Уводно предавање одржао је, професор Пјер Луиђи Сако, тренутно велика звезда у академским круговима између осталог специјални саветник Тибора Наврачича, Европског комесара за образовање, културу, младе и спорт.

У свом инспиративном и провокативном излагању, професор Сако указао је на важност подизања питања културне политике у свеукупној европској агенди, указујући да ће наредна година бити изванредна прилика за то јер је проглашена Европском годином културног наслеђа.

Професор Сако представио је своју теорију културне политике која се заснива на анализама утицаја који продукција и партиципација у култури има на квалитет живота појединца. Једно од емпиријских истраживања његовог тима испитивало је ниво тзв. хормона стреса – кортизола, после посете једном италијанском споменику културе. Резултати експеримента указали су на директну везу између партиципације у култури и смањења нивоа стреса.

Милена Стефановић

 

ДИГИТАЛНОМ АВЕНИЈОМ

Нова ера пропаганде

Са 150 лајкова на Фејсбуку нечија личност се може упознати боље него што је познаје брачни партнер, а са 300 ми о вама знамо више него ви сами.

„Оно све што знамо о вама, то је толико много да вас познајемо боље од вас самих.“

Ово је недвосмислена порука серије анализа објављених последњих месеци у западним медијима које се баве темом технологије и демократије и утицаја првог на друго – на штету другог. Конкретно, реч је о томе да се данас готово свугде праве велике базе података о људима, њиховим интересовањима, склоностима, надама и страховима – и експлоатишу у комерцијалне и политичке сврхе.

Као кључни доказ за то узимају два примера политичких исхода који су били неочекивани и увелико шокантни: референдума о изласку Велике Британије из Европске уније и победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима.

У оба случаја тријумфовале су популистичке, десно оријентисане политичке снаге – и оба резултата су повод да се у фокус стави социјално профилисање бирача уз помоћ дигиталних технологија и потом експлоатисање тих података зарад манипулисања њиховог понашања на бирачком месту.

Милан Мишић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.