Среда, 17.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шегрт Лека је усликан у Београду

Велимир Поповић из Београда тврди да фотографија коју смо недавно објавили, а на којој је шегрт Александар Ранковић, не потиче из Краљева, већ из београдске абаџијске радње његовог оца Јована
Велимир Поповић (Фото Раде Крстинић)

Краљево – Поводом фотографије и приче о наводном шегртовању бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића у Краљеву, које се по њему касније звало Ранковићево, јавио нам се Велимир Поповић, наш читалац из Београда.

– Нису тачни наводи вашег саговорника Саше Јовашевића из Чачка који, дарујући фотографију тамошњем музеју, тврди да је она потекла из неке абаџијске радње у Краљеву. Нема сумње да је на њој дечак, тада шегрт Александар Ранковић, али је ту, на десној страни фотографије и мој отац Јован Поповић, мајстор и власник радње а до њега његов ортак Петар Стајковић. Можда је у средини и калфа, тај Савко Јовашевић, деда дародавца фотографије. Али, сигуран сам да је она настала 1922. године у Београду, у Сарајевској улици број 48, где је мој отац држао радњу. У њој је Ранковић учио занат и стекао звање калфе и што се тога тиче нема никакве везе са Краљевом, касније Ранковићевом – објаснио нам је у телефонском разговору Велимир Поповић.

Томе он још додаје и детаљније објашњење како је дечак Александар Ранковић дошао у Београд на занат код његовог оца.

– Мој деда Милутин је из Вранића, а то је село само преко брда од Дражевца, одакле су Ранковићи. И, за њега се удала девојка Катарина из Дражевца, баш из фамилије Ранковић. Пошто је деда свог сина, а мог оца Јована усмерио да учи занат, он је изучио за абаџију 1922. године и у Сарајевској улици у Београду са ортаком Петром Стајковићем отворио абаџијску радњу. Мој отац је на позив пријатеља из Дражевца отишао да одабере једног дечака да код њега учи абаџијски занат и он је изабрао Леку – објашњава Велимир Поповић, изражавајући жељу да ову фотографију добије од Јовашевића, јер је у својој архиви нема.

Када смо ову причу предочили Саши Јовашевићу он је, после почетне збуњености, додао:

– Знате, ја сам са дедом Савком разговарао 1978. године и памтим да ми је говорио како је занат учио у Краљеву, у једној радњи у центру града. Можда је ту започео учење и ко зна из којих разлога Београд, као касније место учења заната, није помињао. Ја, наравно, прихватам да сам можда на основу те његове приче о шегртовању у Краљеву погрешно схватио да је фотографија и настала у том граду. Иначе, немам ништа против да господину Поповићу поклоним фотографију, јер је и боље да она буде на правом месту и код оног ко према том снимку има више емоција – оговорио нам је Јовашевић.

Иначе, Велимир Поповић је још додао да је његов отац до краја живота, до 1966. године држао абаџијску радњу, тј. радњу за кројење народног одела у истој улици, само мало даље и на супротној страни. На ту локацију су га комунисти, после рата, одузимањем првог локала, преселили. А, наш саговорник Велимир Поповић је од 1945. године живео у Француској. У Паризу, на државном универзитету је стекао диплому правника и доктора економије. Тамо је радио као преводилац и тумач за српски језик у окружном и апелационом суду. Дело „Сеобе” Милоша Црњанског у његовом преводу 1987. године проглашено је најбољом књигом страног аутора. После је превео и „Роман о Лондону”, „Код Хиперборејаца” и „Љубав у Тоскани”.

Виђао се са Александром Ранковићем, чак и после Брионског пленума. Нудио му је објављивање мемоара у Француској, на шта Лека није пристао:

– Био је одан Титу, посебно због једног случаја предратног спасавања из затвора, а до краја је остао велики идејни поклоник партије. Иначе, био је добар човек, умео је да помогне људима. У прилог томе ево и два примера: кад се мој отац раздружио са Петром Стајковићем, тај његов ортак је отворио своју радњу, али је њу 1941. године погодила граната. Ту је и власник у бомбардовању нестао, његова супруга је некако извукла остатак штофа и одела и од тога касније живела. Међутим, када су јој после рата комунисти нашли трубу штофа, хтели су да јој га одузму, наводно као ратној профитерки. Она се јавила Леки и он је наредио да јој то врате, што је и учињено. Али, код њега није било компромиса кад је у питању оданост партији. Рецимо, четници су током рата били старешине у многим селима, па је тако било и у Стражевцу, чак их је било од фамилије Ранковић. Послератна комунистичка власт их је кажњавала, понеке и стрељањем. И, било је молби према Леки да поједине у Стражевцу спасе од кажњавања. Није хтео... – тврди Велимир Поповић.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

dosta korektno
iako su se drazevcani dosta lose poneli prema rankovicu i njegovoj porodici posle brionskog plenuma i lekinog politickog pada...
Sreten Bozic -Wongar
Aleksandar Rankovic je detalno dokumentovan u neobjavljenom rukopisu Zapisi jednog drvodeljca koji je pisao Cvenim Mihailovic,moj mentor u klubu pisaca na Radnickom univerzitety 1955. Receno mu je da rukopis dostavi na posebnu cenzuru tadasnjim vlstima sobzirom da se u njemu pomiju loliticki funkcioneri - pisao je pozitivno o Rankovicu sa kojim je pre rata bio na mnogim sindikalnim demostracijama ali negativno o Djilasu,"udaljenom od stvarnosti ". Rukopis mu je odkupila Biblioteka tadasljen Centralnog comiteta,dobio je udobam stan u ulici 1 Maj i udobnu dozivotnu penziju ali njegov rukopis Zapisi jednog drvodeljca nije inkada stampan.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.