Шегрт Лека је усликан у Београду

Краљево – Поводом фотографије и приче о наводном шегртовању бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића у Краљеву, које се по њему касније звало Ранковићево, јавио нам се Велимир Поповић, наш читалац из Београда.

– Нису тачни наводи вашег саговорника Саше Јовашевића из Чачка који, дарујући фотографију тамошњем музеју, тврди да је она потекла из неке абаџијске радње у Краљеву. Нема сумње да је на њој дечак, тада шегрт Александар Ранковић, али је ту, на десној страни фотографије и мој отац Јован Поповић, мајстор и власник радње а до њега његов ортак Петар Стајковић. Можда је у средини и калфа, тај Савко Јовашевић, деда дародавца фотографије. Али, сигуран сам да је она настала 1922. године у Београду, у Сарајевској улици број 48, где је мој отац држао радњу. У њој је Ранковић учио занат и стекао звање калфе и што се тога тиче нема никакве везе са Краљевом, касније Ранковићевом – објаснио нам је у телефонском разговору Велимир Поповић.

Томе он још додаје и детаљније објашњење како је дечак Александар Ранковић дошао у Београд на занат код његовог оца.

– Мој деда Милутин је из Вранића, а то је село само преко брда од Дражевца, одакле су Ранковићи. И, за њега се удала девојка Катарина из Дражевца, баш из фамилије Ранковић. Пошто је деда свог сина, а мог оца Јована усмерио да учи занат, он је изучио за абаџију 1922. године и у Сарајевској улици у Београду са ортаком Петром Стајковићем отворио абаџијску радњу. Мој отац је на позив пријатеља из Дражевца отишао да одабере једног дечака да код њега учи абаџијски занат и он је изабрао Леку – објашњава Велимир Поповић, изражавајући жељу да ову фотографију добије од Јовашевића, јер је у својој архиви нема.

Када смо ову причу предочили Саши Јовашевићу он је, после почетне збуњености, додао:

– Знате, ја сам са дедом Савком разговарао 1978. године и памтим да ми је говорио како је занат учио у Краљеву, у једној радњи у центру града. Можда је ту започео учење и ко зна из којих разлога Београд, као касније место учења заната, није помињао. Ја, наравно, прихватам да сам можда на основу те његове приче о шегртовању у Краљеву погрешно схватио да је фотографија и настала у том граду. Иначе, немам ништа против да господину Поповићу поклоним фотографију, јер је и боље да она буде на правом месту и код оног ко према том снимку има више емоција – оговорио нам је Јовашевић.

Иначе, Велимир Поповић је још додао да је његов отац до краја живота, до 1966. године држао абаџијску радњу, тј. радњу за кројење народног одела у истој улици, само мало даље и на супротној страни. На ту локацију су га комунисти, после рата, одузимањем првог локала, преселили. А, наш саговорник Велимир Поповић је од 1945. године живео у Француској. У Паризу, на државном универзитету је стекао диплому правника и доктора економије. Тамо је радио као преводилац и тумач за српски језик у окружном и апелационом суду. Дело „Сеобе” Милоша Црњанског у његовом преводу 1987. године проглашено је најбољом књигом страног аутора. После је превео и „Роман о Лондону”, „Код Хиперборејаца” и „Љубав у Тоскани”.

Виђао се са Александром Ранковићем, чак и после Брионског пленума. Нудио му је објављивање мемоара у Француској, на шта Лека није пристао:

– Био је одан Титу, посебно због једног случаја предратног спасавања из затвора, а до краја је остао велики идејни поклоник партије. Иначе, био је добар човек, умео је да помогне људима. У прилог томе ево и два примера: кад се мој отац раздружио са Петром Стајковићем, тај његов ортак је отворио своју радњу, али је њу 1941. године погодила граната. Ту је и власник у бомбардовању нестао, његова супруга је некако извукла остатак штофа и одела и од тога касније живела. Међутим, када су јој после рата комунисти нашли трубу штофа, хтели су да јој га одузму, наводно као ратној профитерки. Она се јавила Леки и он је наредио да јој то врате, што је и учињено. Али, код њега није било компромиса кад је у питању оданост партији. Рецимо, четници су током рата били старешине у многим селима, па је тако било и у Стражевцу, чак их је било од фамилије Ранковић. Послератна комунистичка власт их је кажњавала, понеке и стрељањем. И, било је молби према Леки да поједине у Стражевцу спасе од кажњавања. Није хтео... – тврди Велимир Поповић.