Стратегија културе између прве и друге Србије

Овај пут стратегију је осмислило министарство, а координатор нацрта је Вук Вукићевић, посебни саветник министра културе, који је од 1. јуна и директор Завода за проучавање културног развитка, установе под државним патронатом. У изради овог документа министарство се ослањало махом на представнике институција културе, законе и међународна документа, као и стратегије неколико европских земаља (у министарству су навели да је реч о стратегијама за културу Хрватске, Немачке, Мађарске, Русије и Црне Горе).

За министра културе, Владана Вукосављевића, ради се о дефинисању „културног језгра” и „идентитета” у којем ће посебно место имати „статус нашег језика и писма”.

Шта су одлике тог духовног језгра? У стратегији се наводе димензије српске културе које држава препознаје: словенска, византијска, старобалканска, херојска, просвећено-европска, демократска и контактна, или димензија отворености.

Главне области којима се бави стратегија су културно наслеђе и савремено стваралаштво. „Као подједнако важни сегменти културне политике препознати су очување материјалне и нематеријалне баштине и оно што се у овом тренутку производи у области уметности. Видљив је напор да се направи савремена стратегија, али је присутно неколико различитих концепата, у извесној мери несагласних, који су резултирали хетерогеним текстом. Он би могао да изгледа савременије да на појединим местима није коришћен архаичан речник” – каже Милета Продановић, председник Националног савета за културу. Ово саветодавно тело Владе Србије, основано 2011. године, с циљем да даје стручну подршку у очувању, развоју и ширењу културе, учествовало је у изради претходног нацрта, али је њихова улога за време претходног министра сведена на посматрачку. Састав Националног савета, чији мандат већ годину дана није продужила Народна скупштина упркос законској обавези, у међувремену се осуо.

Академик Миро Вуксановић, Продановићев претходник, каже да је „у полазним, прилично смушено побројаним темељним ослонцима српске културе данас, један од тих ослонаца с разлогом нађен у немањићком добу, одакле се лако стиже до савремене немаштине, у култури и још понегде”. Он наводи пример из нацрта стратегије који се односи на музеје. „Пише да ће бити основана комисија која ће, после десетак година оклевања, познатом комисијском брзином, утврдити шта ће се радити. То делује баш утешно. Мало даље стоји да ћемо у десет година пред нама добити ни мање ни више но седам нових музеја: Немањића, Белог двора, телевизије, архитектуре, фотографије, пловидбе и фантастике. Може бити да ћемо пре свих музеја добити музеј стратегија”.

Александра Павићевић, виши научни саветник у Етнографском институту САНУ, сматра да је у питању преамбициозан текст. „За његово остварење потребна је озбиљна решеност, људство и финансије”. Писац овог документа, каже, прави недоследне класификације. „Историјско-културне слојеве српске културе меша са етичким и вредносним одређењима, попут херојске димензије српске културе”. Ова антрополошкиња сматра да је у нацрту стратегије запостављена улога науке и истраживања, који би допринели и да се јасније дефинише појам идентитета. Озбиљан научни рад је неопходан и да би се убудуће избегло да се у једном оваквом документу нађе готово успутна опаска о неопходности „изучавања и ширења научно утемељених сазнања о геноциду над српским народом током читавог 20. века”.

Она сматра да би стратегија требало на првом месту да смањи утицај државе и политичких промена на област културе. „Стратегија води ка монополизацији оних који ће одлучивати о култури, као што је Завод за проучавање културног развитка који је у овом документу добио улогу централне установе за контролу над спровођењем стратегије. Проблем је и сам концепт културе. Културу желе да дефинишу као свима доступну, а позивају се на елитне институције, приступе и садржаје”.

Директор Филмског центра Србије, Бобан Јевтић, каже да би стратегија требало да створи претпоставке за слободно развијање уметничких пракси. „Треба обезбедити помоћ и ванинституционалном деловању. Стратегија културе мора да се ослања и на независну сцену” – истиче Јевтић, који је саветован у делу нацрта који се односи на филмску уметност и аудио-визуелно стваралаштво.

Књижевница Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра, каже да „охрабрује чињеница да се неко озбиљно бави културом”. „Доста времена је прошло у лутању, незнању и грешкама. Ако се примени оно што је предвиђено у области књижевности сви ћемо осетити бољитак. Део који се односи на науку није разрађен, друштвене науке код нас нарочито заостају. Култура и уметност се одвијају ван државних институција. Библиотеке пропадају у Србији, а мањи музеји служе као складишта непотребних ствари. Потребна је стратегија за културну акцију, а не за промишљање шта би требало урадити. Зато је потребно да се разговара о могућности примене овакве стратегије”.

Сличну резерву има и Ласло Блашковић, управник Народне библиотеке Србије. Стратегија не би требало да буде „само списак лепих жеља” примећује он уз лаконску опаску: „Не треба сметнути с ума тврдњу Збигњева Херберта: ‘Ко има бољу уметност – има бољу власт’. Ваља слушати песнике.”

Текст стратегије, који се налази на сајту министарства, од средине јуна ће бити предмет јавне расправе у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Чачку, Косовској Митровици и Суботици.