Потемкинова села усред Београда

Није бивао редак случај да моћници, војсковође или политичари стварају привид којим би хтели да засене владаре или прост народ својим тобожњим великим успесима. Познат је по томе био Григорије Александрович Потемкин, који је градио фасаде непостојећих насеља дуж путева јужне Русије, како би царици Катарини Другој показао своје тобожње успехе у напретку Русије. Познат је био и Валтер Улбрихт, председник некадашње Демократске Републике Немачке (Источна Немачка) у 20. веку, који је дуж главних улица Источног Берлина наложио да се граде фасаде непостојећих објеката, како би народу и Западу приказао тобожњу моћ своје (комунистичке) власти у поређењу са Западним Берлином.

Ево прилике да то данас видимо и у Београду. Не помињући више несразмерни, примитивни гигантизам мега пројекта на реци Сави, којим би се приказала свемоћ државног владара, видимо у „Политици” слику нове фонтане на јадној Славији којом власти града Београда желе да прикажу (не)моћ главног града Србије, музиком и кич-парадом. Поглед на фотографију на Славији јасно показује утицај тактике Потемкина и Улбрихта. Град Београд са буџетом од непуних 800 милиона евра, скоро двадесет пута мањим од буџета града Беча, града сличне величине, улаже милионе евра у фонтану на Славији, што Бечлијама на памет не би пало. Притом, Град не води, пре и изнад свега рачуна о: јачању градске економије (индустрије пре свега), обнови и модернизацији градске инфраструктуре која је око Славије у нарочито јадном стању, целовитом решењу саобраћаја и нивелацији витоперне саобраћајне површине на овој осетљивој градској раскрсници, обнови грађевинског фонда у окружењу, култури и другим примарним интересима у развоју Београда и уређењу простора Славије и око ње.

Ако градоначелнику Београда и његовим сарадницима није јасно о чему је реч, нека се мало удубе у постојеће стање овог централног градског подручја, мизерну градску економску ситуацију и, уколико им дође под руку, и једини целовити урбанистички план Славије, који је рађен и усвојен крајем седамдесетих година 20. века, који је за ове проблеме понудио за оно време, а богме и за данашње, савремена решења саобраћаја и комуналних система. Можда би се та решења данас допала и државном руководству и њиховим саветницима за урбанистичка решења главног града Србије (Белгрејд Вотерфронт, Тесла-град, реплика средњовековног града испод Калемегдана, рушење старог моста на Сави и др.), која однекуд лепршаво долећу, на опште изненађење, и стручњака и грађана, а на којима би им завидели и Потемкин и Улбрихт.