Уторак, 03.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЈУ ХУА, писац

На Тајвану се штампају књиге непожељне у Кини

To наше кретање ка будућности подсећа на улазна врата хотела, стално се заправо вртимо укруг
(Фото Зоран Кршљанин)

Један од најважнијих кинеских стваралаца Ју Хуа (1960) био је гост дводневне манифестације „Београдски контрапункт”,  у организацији Министарства културе и информисања, а уједно је у издавачкој кући „Геопоетика” говорио о свом роману „Седми дан” (превод Зоран Скробановић), алегоричној приповести о јунаку који после смрти покушава да се сахрани и нађе свој мир. Сећајући се претходног живота, он среће бившу жену која га је оставила због успешног пословног човека, а затим се убила због дугова и превара са којима је овај оставио.

Суочава се и са ужасним сликама беба као медицинског отпада, бедом понижених који живе у подземљу великог града... Ју Хуа се школовао у доба Културне револуције, када је читање књижевних дела било забрањено, а у разговору „Контрапункта” испричао је да га је управо то што је читао забрањене и оштећене књиге, које су прелазиле из руке у руку и нису имале почетке или последње странице, навело да смишља заплете и завршетке. И да постане писац.

Да ли писци имају утицаја и могу ли нешто да промене у Кини, у свету?

Писац разуме стварност на свој особени начин, често сасвим другачије од политичара. Пре двадесетак година у кинеским новинама видео сам једну вест о два камиона која су се сударила. Међутим, како је даље описано у тексту, услед судара и великог праска, врапци са обе стране пута попадали су са дрвећа. Мноштво њих лежало је на на том месту, поред камиона. То да се десила несрећа јесте вест, али овај додатак о несрећним птицама, то је већ књижевност. Тако да се може рећи да се литература налази у позадини новости. Приликом овог сусрета писаца у Београду причали смо о вези између књижевности и доба у којем живимо. Сматрам да место књижевности у једној епохи сигурно није најважније. Ако бисмо одређено доба описали као судницу, судија или главни тужилац у њој сигурно не би била књижевност. Такође, не би јој припала ни улога оптуженог, па ни браниоца. Личност записничара такође је важна у судским процесима, иако је најмање у центру пажње. Тај записничар, то је управо књижевност. И након што се заврши тај судски процес, после много година, ако неко хоће заиста да буде упознат са оним што се дешавало на суду, он ће читати оно што је записничар оставио. Тако ни књижевност није толико важна у садашњем тренутку, али временом добија на значају. Ако неки писац сматра да литература треба да буде у првим редовима, он је сигурно врло незадовољан друштвом у којем живи. Догађаји пролазе, али књижевност остаје.

На почетку вашег романа „Седми дан” смрт ствара додатно раслојавање међу покојницима, зато што не могу сви да добију гробно место. Да ли је то критика економске неједнакости која опстаје и у смрти? Ко су становници „земље несахрањених”?

То јесте критика, зато се на почетку каже да у погребном заводу постоји ВИП ложа, и да највећу моћ имају државни службеници, не чак ни богаташи. То раслојавање постоји и у смрти. Међутим, у роману се каже и то да они који имају гроб – они се упокоје, а они који га немају постају бесмртни. Земљу несахрањених настањују они који су за живота патили и који нису успели да се сахране. Али, када су завршили у земљи несахрањених, постали су бесмртни.

Ако бисмо одређено доба описали као судницу, судија или главни тужилац у њој сигурно не би била књижевност. Не би јој припала ни улога оптуженог, па ни браниоца. Али личност записничара такође је важна у судским процесима – тај записничар, то је управо књижевност

Свет мртвих свет је предака. Да ли се у свом писању враћате кинеској религији и традицији?

То је један од разлога због којих је овај роман настао, повратак традицији и поштовање предака. У Кини постоји обичај првих седам дана. Верује се да човек, када умре, првих седам дана остаје у кући, и зато рођаци и пријатељи долазе да са њим разговарају. И у Постању, у Библији, каже се да Бог за седам дана створио свет. Имао сам на уму религијске основе и других култура док сам писао.

Већ сте рекли да се књижевност крије и у новинској вести. И Достојевски је читао булеварску штампу, примењујући технику детективске приче. Да ли сте и мотиве о продаји органа и живот сиромаха у подземљу великог града у ствари пренели из стварности, из новина?

Вести које надахњују писца вероватно и не излазе у великим политичким листовима, већ могу да се нађу у другачијој штампи. Испричаћу вам, поводом тога, једну причу. Андерсену је била животна жеља да из мале Данске оде у Лондон, и тамо је, да би упознао људе учествовао на различитим књижевним догађајима, где је срео једног од браће Грим. Сматрао је да Грим сигурно познаје његов рад, будући да и он пише бајке. Пришао је да се представи, али га је Грим замолио да понови презиме, пошто није знао ко је он. Поред њих је пролазио један човек који је на изговорено презиме „Андерсен” био опчињен. „Читао сам све ваше бајке”, казао је странац. „Ви сте највећи писац бајки у свету”, додао је. Андресен је био пресрећан што је наишао на некога ко је читао његове бајке. Када је питао странца за име, овај је одговорио: „Чарлс Дикенс”. Разлика између Грима и Дикенса била је у томе што је Грим читао велике листове, а Дикенс је читао мање „важне” новине. И Достојевски је инспирацију налазио у таквој штампи.

У вашем роману јунаци као бољи извор информација наводе интернет. Да ли и у нашој стварности истина тако налази бржи пут?

То се не би баш могло рећи, зато што постоји и много лажи на интернету. Мада има и истинитих вести. Званични медији ипак, поводом одређених догађаја спроводе темељну истрагу. То се не дешава на интернету.

Често ова ваша проза подсећа на неправде и неједнакости либералног капитализма. Колико је кинеско друштво подложно негативним утицајима запада?

Дефинитивно јесте подложно, али не треба да се бринемо у вези са тим. Ти лоши утицаји неће се задржати. Када гледамо уназад, културе су утицале једне на друге. Барток је као подлогу за своје композиције користио народни мелос. У Румунији је прикупљао бугарске народне песме, да би схватио да су те песме стотинак година раније тамо стигле из Бугарске. Утицаји су били стално испреплетени. Неке карактеристике једног народа, када се пренесу у другу културу, тамо постају аутохтоне. Онда се преносе на неко друго поднебље, или се враћају својој изворној култури. У процесу тог преношења долази и до измена. Култура се стално мења. То је најважније.

Кина и Турска предњаче у броју писаца и новинара који су у затворима. Како се носите са чињеницом ограничене слободе говора у Кини?

Када сте у кругу пријатеља можете да говорите о чему год хоћете. Али, ако хоћете то да објавите, онда написано пролази кроз цензуру. Постоје књиге које у Кини не могу да буду издате. Али, можемо да одемо на Тајван и тамо да их штампамо.

У нашем прошлом разговору казали сте да у Кини неки људи жале за добом Културне револуције. Да ли будућност значи искључиво и напредак?

Важно је на који начин се друштво креће унапред. Због тога што се истовремено са тим кретањем јављају неки нови проблеми. Људи се због тога са жаљењем сећају прошлости. У ствари ме то кретање ка будућности подсећа на улазна врата хотела, стално се заправо вртимо укруг. На тај начин се друштво креће унапред.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Crveni
Pise knjige kao i ovi nasi sto pise. Tako se u Srbiji danas velica doprinos nacista u borbi za osloboldjenje Srbije od jevrejsko-komunisticke zavere, a tamo se pise za ponovnu kolonizaciju Kine. Pise se kako je bilo divno vreme kada su Kinezi umirali od gladi i bolest pored puta dok je kolonijalni gospodar iz Evrope prolazio pored njih vise obracajuci paznju na gladnog psa nego na Kineza. Takodje se pise kako Japanci nisu pobili mLogo kineza, vec nesto malo, a to mnogo je "komunisticka propaganda". Ne pise se kako je Cang Kaj Sek ispraznio trzor Kine i za svojim malobrojinim sledbenicima zbrisao na Tajvan, tamo pobio dobar deo domaceg stanovnista jer im se nije dopalo to sto ih pridoslice nisu htele da budu tretirane kao stoka, da je pobio neke svoje saveznike koji su se nadali demokratiji, da nije vratio ni dolar pozajmica koje je dobio od Amera, da i danas imaju povlascen trgovinski status, da ucenici na Tajvanu uce kako je Hitler bio pozitivan lik itd. itd. itd.
Talicni Opanak
Nasi zivoti su jedna nedokuciva misterija...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.