Нека Мики Манојловић врати „Добричин прстен”

– „Најгоре најбоље време” је музичко-драмски манифест. Додуше добила сам половину траженог новца, али нама у култури је ваљда увек недовољно, јер смо научили на мало. Па стално желимо више. Али мене то не спречава да имам велики занос и ентузијазам. Обузела ме је мисао о томе како је најгоре време за егзистенцију најбоље за стваралаштво, да они који се нађу или тачније затекну у институцији, па и ја сама, понекад пожеле да искоче из коже. У мом пројекту који се бави писцима робијашима заступљени су аутори чије затворске судбине у мени буде „поштовање и дивљење”. Све оно што су по тамницама написали и даље читамо. То је тема овог: музичко-драмског манифеста.

„Народ који не потпомаже и не негује своје позориште или је мртав или је на умору, исто као што позориште које не подржава историјско пулсирање друштва, драму свог и других народа не може се звати позориштем, већ салом за игру или место за убијање времена”,  каже Федерико Гарсија Лорка.

 – Лоркину судбину као и Винавера, Цвајга, Брехта, Вајлда, Сартра, Кафке, Достојевског, Елијадеа спаја страшна чињеница да је сваки од ових умова тамновао јер није био из неког разлога симпатичан власти. Реч је о ауторима који су заувек променили својом књижевношћу свет. Истражујући све те судбине и већ деценијама читајући њихова дела, схватила сам да им је заједничко несаломљиви дух. И различити отпори идеолошки, политички, револуционарни, контрареволуционарни, сексуална припадност, и народност су овим, најславнијим међу губитницима загорчали живот – каже наша саговорница. 

Данас људи, примећује уметница, нису више такви, а ни писци, ни свет... Свет се неповратно променио. Данас сви могу све да раде, да пишу, да кувају, да буду и амбасадори…

Будући да се са улогом Клитемнестре у представи „Електра” Данила Киша Душанка Стојановић Глид представила публици 62. Стеријиног позорја, питали смо је за коментар на новонасталу ситуацију. Жири 62. Стеријиног позорја, наиме, направио је својеврсни фестивалски преседан одлучивши да ни једну од девет такмичарских представа не прогласи најбољом, већ је доделио само две награде: Стеријину награду свим учесницима 62. Позорја и специјалну Стеријину награду фестивалској публици.

– Питате ме за жири? Који? Онај који за себе мисли да је натпросечан, а за остале кажу да су просечни, иако су на просеку саградили своје каријере, сем Исидоре Жебељан, за коју не знам шта јој је допринео овај деструктиван чин. Није то био начин да се 62-годишњи већ дуго руиниран фестивал тако арогантно сруши. Као да су добили директиву одмах после инаугурације да је ово прави тренутак да се и та славина заврне, јер и онако нико и ништа не ваља. Стеријину награду, добила сам својевремено, вероватно заслужено? А сада сам због овог догађаја згрожена јер се жири понео гордо и донео штетне одлуке за будућност – каже Душанка Стојановић Глид и додаје:

– Била сам и сама у жиријима и то баш када је Мики Манојловић 2012. добио „Добричин прстен”. На том импресивном списку његових улога сигурно је било и сасвим просечног, сећају се многи. Нека сам процени које је улоге могао боље да уради, па ако има уметничког морала нека врати „Добричин прстен”. Тек сада сам срећна што нисам учествовала у „Позоришним интеграцијама”, приватном позоришту Предрага Манојловића, одбила сам и велику суму новца коју ми је понудио.Није ми био уметнички изазов његов „Ромео и Јулија”,  јер сам сматрала да је реч о великој политичкој и финансијској  манипулацији преко српских, албанских глумаца и Шекспира.  То ми је стварало непријатност.

Душанку Стојановић Глид познату по оштрој критици стварности, али и по истанчаном глумачком рукопису са којим је исписивала бројне улоге, од Мајке Храбрости, Варваре Петровне, Веселе Јовановић, Иконије, Есме… београдска публика воли и радо гледа њене представе. На крају ове позоришне сезоне, наша саговорница богатија је и за две сценске јунакиње Клитемнестру и Маришку које тумачи у представама „Електра” Данила Киша у режији Иве Милошевић и „Тотови” И. Еркења у режији Љиљане Тодоровић.

– Радила сам свој посао, уложила напор, знање, сву памет и машту... И била задовољна. Имамо и публику, која долази да гледа та два нова наслова, вероватно веома исцрпљена и фрустрирана стварношћу, баш као што смо и сви ми. Мени моја професија не служи за промоцију, него за егзистенцију. После избора сам се некако помирила да је готово. Да сада дуго, поново дуго неће бити таласања. Да је цео свет отишао десно и да је то увек исти грозан сценарио, мржња, деоба, фашизам, ратови. И зато ме мој пројекат тако охрабрује, то је егзистенцијалистичка звезда Даница, која има у своме постојању нешто што је бес, промаја, памет, младост, лак и брз ход, срљање упркос свему, слободу ума и духа, па чак и када прети робија. Већа робија је предрасуда, препотенција, идеја да си бољи од других, злоупотреба власти, улажење у власт, изношење ставова иза којих не стојиш, али имаш користи. То су бедне ствари, али тако људи без образа живе и раде – закључује Душанка Стојановић Глид.