Добра страна идентитета

Читајући текст г. Владимира Милутиновића „Шта је то идентитетска политика” (20. јун), имали смо прилику да видимо каква је „мера” онога што аутор сматра добром страном идентитета. Тако смо могли сазнати да су „људи у Србији” били велики Југословени, прозападно оријентисани, у принципу левичари и окренути модерним вредностима. Неколико је контрадикција на овом месту: немогуће је, наиме, бити и левичар и прозападно оријентисан, јер бити прозападно оријентисан је у добром делу 20. века значило бити и либерално, а свакако не лево оријентисан; такође, немогуће је бити нарочито окренут модерним вредностима, а да земљом у којој живите 35 година управља и све битне одлуке доноси доживотни председник.

Ни након тога, док представља, по његовом мишљењу, лоше примере идентитетске политике, г. Милутиновић не бира најсрећније примере. Следећи на тим местима изнесену логику, пажљиви читалац би могао доћи до закључка како искључиво опредељивање за ћирилицу са собом доноси један „пакет” опредељења: да сте против Дарвинове теорије, да сматрате како је Земља равна плоча, да сте религиозни, противник ЕУ и да прижељкујете помоћ и интервенције Русије. Упркос свим покушајима, не успевам да сагледам како је аутор стигао да брањење писма од одумирања, писма којим се овај народ служи осам векова, споји с наведеним ставовима, иако би ми на ум могао пасти, узимајући и претходни пасус у обзир, известан идеолошки предумишљај. Да нисам имао прилику да прочитам текст помислио бих да је и овде на делу „ауторитарност и арбитрарност закамуфлирана у нешто помпезно и важно”.

Студент, Чачак

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ