Косибаша на нафту, а косач без косе

Било је раније и рада и дружења, по тридесетак косача је косило једну ливаду. И, креће прича о томе, приликом наше изненадне посете овом крају. Милоје Матовић из Брезове, који је косу оставио када се доселио у равничарско Конарево и ухватио волана, поносно каже да је некада био најмлађи косибаша.

– Бити косибаша била је част, а највећа срамота ако те неко од косача заобиђе и преузме улогу предводника. Зато мораш косити најбоље и најбрже, а кад се посао заврши ти почасно седаш у врх стола зарад вечере, ако уопште можеш да вечераш. Јер, дешавало се да и косибашу умор савлада, па му ни јело не прија, буде само сна жељан. А, нема те снаге коју лоше откована коса не може да исцрпи. Ја сам добро знао, од деде сам научио, да косу одлично откивам да, обично „силверка”, коси као да брије – објашњава Матовић.

Иначе, један косач је могао да покоси двадесетак ари, а радило се на ливадама у овом студеничком крају преко целог лета. Ниједан кутак није остајао непокошен и било је косача који су свакодневно косили и то по два месеца. Сада је косибаша косачица на моторни погон, обично троши нафту а косач само држи за ручице и управља косећи дневно као некада петорица. После ретко ко сено сакупља у стогове, већ се машински пакује у бале. Посао, дакле, иде брже и само временске прилике косидбу могу да одуже.

Зашто је онда више од половине некадашњих ливада у парлогу? Разлог је једноставан – у селима нема ни људи ни стоке.

А, баш је подручје града Краљева погодно за сточарство. Простире се на 1.530 квадратних километара, 26 одсто су пашњаци и 23 одсто ливаде. Међутим, према попису из 2002. године овде се узгајало око 21.000 крупне стоке. И, тај број је значио драстичан пад у односу на ранија времена, али се такав тренд наставио и наредних година па је, такорећи, око хиљаду грла годишње било мање. Зато је много некошених ливада и опустелих пашњака нарочито на висоравни Рудно, у студеничком крају па чак и у поморавским селима. Власници ливада већ годинама нуде траву бесплатно ономе ко хоће да је покоси, али је и таква потражња све мања. Јер, сточари тврде да је, рецимо, и на подручју поморавских села, попут Трговишта, Поповића, Опланића и Сирче више од стотину празних штала а камоли у планинским крајевима.

Било је истина овде повремених подстицаја сточарства и града, поделом расних јуница, годишњим издвајањем новца из буџета намењеног власницима фарми али то, тврде сточари, мора бити стално и најбоље посредством задруга што је давно проверено као успешан начин бриге о сточарству и другим гранама пољопривреде.