Петак, 03.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТРАГОМ СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Како је Ђузепе постао Драгољуб

Прича о Сицилијанцу из Америке кога је судбина, пре сто година, скрасила под Рудником потврђује народно веровање да је љубав јача од слона
Са вен­ча­ња Си­ци­ли­јан­ца Ђу­зе­па и Ми­ла­нов­чан­ке Да­ре, 1919. (Фо­то из по­ро­дич­ног ал­бу­ма)

Гор­њи Ми­ла­но­вац – Овај, на сли­ци ле­во, у вој­нич­ком ко­по­ра­ну је мла­до­же­ња Ђу­зе­пе Ал­ба­но. Деч­кић по­ред ње­га у бе­лом оде­лу је Си­мо, син апо­те­ка­ра Ску­би­це ко­ји је на вен­ча­њу био кум. Кум је уз мла­до­же­њу, а до ње­га је не­по­зна­ти чо­век, ве­ро­ват­но је био ста­ри сват. Са бе­лом тка­ни­цом пре­ко гру­ди је Ми­шо Ла­зић, руч­ни де­вер мо­је мај­ке Да­ре, ка­сни­је је био шеф же­ле­знич­ке ста­ни­це Та­та је на дан вен­ча­ња био у 30, а ма­ма у 18. го­ди­ни – по­ка­зу­је нам Ђу­зе­пео­ва кћер­ка Јер­ма (82) ко је ко, на фо­то­гра­фи­ји из 1919. го­ди­не.

Од род­ног се­ла На­ро на Си­ци­ли­ји до сво­је свад­бе, Ђу­зе­пе је пре­шао по­ла све­та.

Са ро­ди­те­љи­ма се, по­пут мно­гих си­ро­ма­шних зе­мља­ка, кра­јем 19. ве­ка од­се­лио у САД, у Бру­клин. У но­вој до­мо­ви­ни је за­вр­шио обу­ћар­ски за­нат, а кад је Ита­ли­ја при­шла си­ла­ма Ан­тан­те и отво­ри­ла фронт пре­ма Аустри­ји, мла­ди Ђу­зе­пе је пре­шао оке­ан и до­бро­вољ­но сту­пио у га­ри­бал­ди­нци. Аустри­јан­ци га за­ро­бе на ре­ци Пи­ја­ви и до­ве­ду у Ми­ла­но­вац. Био им је у вој­сци до­бро­до­шао је­дан вр­стан обу­ћар.

– Отац је као мај­стор и до­бар чо­век сте­као мно­го при­ја­те­ља у Ми­ла­нов­цу то­ком две по­след­ње рат­не го­ди­не. Био се за­гле­дао и у мла­ду Да­ру Не­шо­вић, чи­ји је отац Во­јин био фи­ја­ке­ри­ста. Го­во­рио је већ ита­ли­јан­ски и ен­гле­ски, а бр­зо је учио и срп­ски, али га ни­кад до кра­ја жи­во­та ни­је до­бро го­во­рио, па су се при­ја­те­љи до­бро­на­мер­но ша­ли­ли на ра­чун ње­го­вог из­го­во­ра по­је­ди­них на­ших ре­чи. 

Кад је про­би­јен Со­лун­ски фронт и ис­ход Ве­ли­ког ра­та се на­слу­ћи­вао, Аустри­јан­ци су се по­ву­кли из Ми­ла­нов­ца, али су по­ве­ли и сво­га за­ро­бље­ни­ка. 

Али, мла­ди Ђу­зе­пе је ва­ро­ши­цу под Руд­ни­ком већ ода­брао за до­жи­вот­но ме­сто бо­рав­ка, јер је у њој жи­ве­ла ле­па Да­ра Не­шо­вић. Код Ла­по­ва је ис­ко­чио из „ћи­ре” и вра­тио се. За не­ко­ли­ко ме­се­ци је по­стао ми­ла­но­вач­ки зет – да­ље нам при­ча Јер­ма, ко­ју по­зна­ни­ци и при­ја­те­љи не зо­ву друк­чи­је не­го Ци­ца.

Вен­ча­ње је оба­вље­но у ми­ла­но­вач­кој цр­кви, по­што је Ђу­зе­пе пре­шао у пра­во­слав­це и но­вим кр­ште­њем до­био име Дра­го­љуб. Да­ра и он су уско­ро на­гра­ђе­ни ра­ђа­њем дво­ји­це си­но­ва, Алек­сан­дра и Вик­то­ра, убр­зо и кћер­ком Јо­лан­дом, а 16 го­ди­на по вен­ча­њу и кћер­ком Јер­мом у чи­јој нам ку­ћи, уз ста­ре фо­то­гра­фи­је, она ожи­вља­ва про­шлост сво­је по­ро­ди­це. Да, са на­ма је и Јер­ми­на се­стри­чи­на, Јо­лан­ди­на кћер­ка Зо­ри­ца (62):

– Из­ме­ђу два ра­та де­да је др­жао углед­ну обу­ћар­ску рад­њу, би­ла је на ме­сту да­на­шњег хо­те­ла „Шу­ма­ди­ја”. Ка­жу да је би­ла уре­ђе­на као апо­те­ка, као бу­тик. Имао је кат­кад и по 15 ше­гр­та, сви ми­ла­но­вач­ки обу­ћа­ри су код ње­га на­у­чи­ли за­нат. За вре­ме фе­ри­ја, у рад­њи су се са­ку­пља­ли ми­ла­но­вач­ки сту­ден­ти да слу­ша­ју де­ди­не при­че о Аме­ри­ци и си­ци­ли­јан­ској ма­фи­ји с оне стра­не Атлан­ти­ка. И рад­ња и на­ша ку­ћа из­го­ре­ле су сеп­тем­бру 1941. го­ди­не. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та у гра­ду је осно­ва­на обу­ћар­ска за­дру­га у ко­јој је јед­но вре­ме ра­дио и мој де­да. 

То­ком не­мач­ке оку­па­ци­је Ђу­зе­пе се ко­ри­стио сво­јим ита­ли­јан­ским па­со­шем да по­мог­не су­гра­ђа­ни­ма, да од не­мач­ке ко­ман­де из­мо­ли по­не­што. На та­ва­ну сво­је ку­ће је скри­вао ко­му­ни­стич­ког ак­ти­ви­сту Љу­би­шу За­ри­ћа, мно­го ри­зи­ку­ју­ћи. 

Са си­ном Вик­то­ром, у сеп­тем­бар­ској ра­ци­ји 1941. го­ди­не, на­шао се ме­ђу та­о­ци­ма у Кра­гу­јев­цу. Пре­по­знао га је је­дан пе­то­ко­ло­наш, из­вео обо­ји­цу из ко­ло­не за стре­ља­ње, а ис­по­ста­ви­ло се да га је, по­том, са­слу­ша­вао не­мач­ки офи­цир ко­ји се, та­ко­ђе, с дру­ге стра­не, бо­рио на Пи­ја­ви у Ве­ли­ком ра­ту. И то је по­мо­гло да се вра­те ку­ћи. 

– Вик­то­ра су, пред крај ра­та, мо­би­ли­са­ли пар­ти­за­ни и по­ги­нуо је у се­лу Ча­ђа­ви­ца у Сем­бе­ри­ји. Ста­ри­ји мој брат Алек­сан­дар је био бо­ље сре­ће. Као ита­ли­јан­ски др­жа­вља­нин је оти­шао у Ита­ли­ју да од­слу­жи вој­ни рок. У уни­фор­ми га је за­те­као рат, али је по­бе­гао из је­ди­ни­це и крио се све док се са­ве­зни­ци ни­су ис­кр­ца­ли у Ита­ли­ју. Та­да се при­дру­жио Ен­гле­зи­ма, слу­жбо­вао у рат­ном ва­зду­хо­плов­ству (РАФ), а по­сле се стал­но на­ста­нио у Лон­до­ну – ли­ста­ју­ћи ста­ре по­ро­дич­не фо­то­гра­фи­је, при­ча Јер­ма.

Ђу­зе­пе Ал­ба­но је во­лео Ми­ла­но­вац, Ми­ла­нов­ча­ни су во­ле­ли ње­га. Ни­ка­да ни­је по­но­во пре­шао оке­ан да ви­ди ро­ди­те­ље, два бра­та и две се­стре ко­ји су оста­ли у Бру­кли­ну. Ни­је чак оти­шао ни мно­го бли­же, до Си­ци­ли­је, ода­кле је у крат­ким пан­та­ло­на­ма оти­шао у Аме­ри­ку. Од 1964. го­ди­не по­чи­ва на ми­ла­но­вач­ком гро­бљу; се­дам го­ди­на ка­сни­је му се при­дру­жи­ла и во­ље­на Да­ра.

 Али је њи­хов унук Зо­ран Гре­го­вић, Јер­мин син, пре две го­ди­не по­се­тио Си­ци­ли­ју. Из се­ла На­ро је до­нео гру­мен ка­ме­на и по­ло­жио га на де­ди­ну хум­ку.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.