Како је Ђузепе постао Драгољуб

Гор­њи Ми­ла­но­вац – Овај, на сли­ци ле­во, у вој­нич­ком ко­по­ра­ну је мла­до­же­ња Ђу­зе­пе Ал­ба­но. Деч­кић по­ред ње­га у бе­лом оде­лу је Си­мо, син апо­те­ка­ра Ску­би­це ко­ји је на вен­ча­њу био кум. Кум је уз мла­до­же­њу, а до ње­га је не­по­зна­ти чо­век, ве­ро­ват­но је био ста­ри сват. Са бе­лом тка­ни­цом пре­ко гру­ди је Ми­шо Ла­зић, руч­ни де­вер мо­је мај­ке Да­ре, ка­сни­је је био шеф же­ле­знич­ке ста­ни­це Та­та је на дан вен­ча­ња био у 30, а ма­ма у 18. го­ди­ни – по­ка­зу­је нам Ђу­зе­пео­ва кћер­ка Јер­ма (82) ко је ко, на фо­то­гра­фи­ји из 1919. го­ди­не.

Од род­ног се­ла На­ро на Си­ци­ли­ји до сво­је свад­бе, Ђу­зе­пе је пре­шао по­ла све­та.

Са ро­ди­те­љи­ма се, по­пут мно­гих си­ро­ма­шних зе­мља­ка, кра­јем 19. ве­ка од­се­лио у САД, у Бру­клин. У но­вој до­мо­ви­ни је за­вр­шио обу­ћар­ски за­нат, а кад је Ита­ли­ја при­шла си­ла­ма Ан­тан­те и отво­ри­ла фронт пре­ма Аустри­ји, мла­ди Ђу­зе­пе је пре­шао оке­ан и до­бро­вољ­но сту­пио у га­ри­бал­ди­нци. Аустри­јан­ци га за­ро­бе на ре­ци Пи­ја­ви и до­ве­ду у Ми­ла­но­вац. Био им је у вој­сци до­бро­до­шао је­дан вр­стан обу­ћар.

– Отац је као мај­стор и до­бар чо­век сте­као мно­го при­ја­те­ља у Ми­ла­нов­цу то­ком две по­след­ње рат­не го­ди­не. Био се за­гле­дао и у мла­ду Да­ру Не­шо­вић, чи­ји је отац Во­јин био фи­ја­ке­ри­ста. Го­во­рио је већ ита­ли­јан­ски и ен­гле­ски, а бр­зо је учио и срп­ски, али га ни­кад до кра­ја жи­во­та ни­је до­бро го­во­рио, па су се при­ја­те­љи до­бро­на­мер­но ша­ли­ли на ра­чун ње­го­вог из­го­во­ра по­је­ди­них на­ших ре­чи. 

Кад је про­би­јен Со­лун­ски фронт и ис­ход Ве­ли­ког ра­та се на­слу­ћи­вао, Аустри­јан­ци су се по­ву­кли из Ми­ла­нов­ца, али су по­ве­ли и сво­га за­ро­бље­ни­ка. 

Али, мла­ди Ђу­зе­пе је ва­ро­ши­цу под Руд­ни­ком већ ода­брао за до­жи­вот­но ме­сто бо­рав­ка, јер је у њој жи­ве­ла ле­па Да­ра Не­шо­вић. Код Ла­по­ва је ис­ко­чио из „ћи­ре” и вра­тио се. За не­ко­ли­ко ме­се­ци је по­стао ми­ла­но­вач­ки зет – да­ље нам при­ча Јер­ма, ко­ју по­зна­ни­ци и при­ја­те­љи не зо­ву друк­чи­је не­го Ци­ца.

Вен­ча­ње је оба­вље­но у ми­ла­но­вач­кој цр­кви, по­што је Ђу­зе­пе пре­шао у пра­во­слав­це и но­вим кр­ште­њем до­био име Дра­го­љуб. Да­ра и он су уско­ро на­гра­ђе­ни ра­ђа­њем дво­ји­це си­но­ва, Алек­сан­дра и Вик­то­ра, убр­зо и кћер­ком Јо­лан­дом, а 16 го­ди­на по вен­ча­њу и кћер­ком Јер­мом у чи­јој нам ку­ћи, уз ста­ре фо­то­гра­фи­је, она ожи­вља­ва про­шлост сво­је по­ро­ди­це. Да, са на­ма је и Јер­ми­на се­стри­чи­на, Јо­лан­ди­на кћер­ка Зо­ри­ца (62):

– Из­ме­ђу два ра­та де­да је др­жао углед­ну обу­ћар­ску рад­њу, би­ла је на ме­сту да­на­шњег хо­те­ла „Шу­ма­ди­ја”. Ка­жу да је би­ла уре­ђе­на као апо­те­ка, као бу­тик. Имао је кат­кад и по 15 ше­гр­та, сви ми­ла­но­вач­ки обу­ћа­ри су код ње­га на­у­чи­ли за­нат. За вре­ме фе­ри­ја, у рад­њи су се са­ку­пља­ли ми­ла­но­вач­ки сту­ден­ти да слу­ша­ју де­ди­не при­че о Аме­ри­ци и си­ци­ли­јан­ској ма­фи­ји с оне стра­не Атлан­ти­ка. И рад­ња и на­ша ку­ћа из­го­ре­ле су сеп­тем­бру 1941. го­ди­не. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та у гра­ду је осно­ва­на обу­ћар­ска за­дру­га у ко­јој је јед­но вре­ме ра­дио и мој де­да. 

То­ком не­мач­ке оку­па­ци­је Ђу­зе­пе се ко­ри­стио сво­јим ита­ли­јан­ским па­со­шем да по­мог­не су­гра­ђа­ни­ма, да од не­мач­ке ко­ман­де из­мо­ли по­не­што. На та­ва­ну сво­је ку­ће је скри­вао ко­му­ни­стич­ког ак­ти­ви­сту Љу­би­шу За­ри­ћа, мно­го ри­зи­ку­ју­ћи. 

Са си­ном Вик­то­ром, у сеп­тем­бар­ској ра­ци­ји 1941. го­ди­не, на­шао се ме­ђу та­о­ци­ма у Кра­гу­јев­цу. Пре­по­знао га је је­дан пе­то­ко­ло­наш, из­вео обо­ји­цу из ко­ло­не за стре­ља­ње, а ис­по­ста­ви­ло се да га је, по­том, са­слу­ша­вао не­мач­ки офи­цир ко­ји се, та­ко­ђе, с дру­ге стра­не, бо­рио на Пи­ја­ви у Ве­ли­ком ра­ту. И то је по­мо­гло да се вра­те ку­ћи. 

– Вик­то­ра су, пред крај ра­та, мо­би­ли­са­ли пар­ти­за­ни и по­ги­нуо је у се­лу Ча­ђа­ви­ца у Сем­бе­ри­ји. Ста­ри­ји мој брат Алек­сан­дар је био бо­ље сре­ће. Као ита­ли­јан­ски др­жа­вља­нин је оти­шао у Ита­ли­ју да од­слу­жи вој­ни рок. У уни­фор­ми га је за­те­као рат, али је по­бе­гао из је­ди­ни­це и крио се све док се са­ве­зни­ци ни­су ис­кр­ца­ли у Ита­ли­ју. Та­да се при­дру­жио Ен­гле­зи­ма, слу­жбо­вао у рат­ном ва­зду­хо­плов­ству (РАФ), а по­сле се стал­но на­ста­нио у Лон­до­ну – ли­ста­ју­ћи ста­ре по­ро­дич­не фо­то­гра­фи­је, при­ча Јер­ма.

Ђу­зе­пе Ал­ба­но је во­лео Ми­ла­но­вац, Ми­ла­нов­ча­ни су во­ле­ли ње­га. Ни­ка­да ни­је по­но­во пре­шао оке­ан да ви­ди ро­ди­те­ље, два бра­та и две се­стре ко­ји су оста­ли у Бру­кли­ну. Ни­је чак оти­шао ни мно­го бли­же, до Си­ци­ли­је, ода­кле је у крат­ким пан­та­ло­на­ма оти­шао у Аме­ри­ку. Од 1964. го­ди­не по­чи­ва на ми­ла­но­вач­ком гро­бљу; се­дам го­ди­на ка­сни­је му се при­дру­жи­ла и во­ље­на Да­ра.

 Али је њи­хов унук Зо­ран Гре­го­вић, Јер­мин син, пре две го­ди­не по­се­тио Си­ци­ли­ју. Из се­ла На­ро је до­нео гру­мен ка­ме­на и по­ло­жио га на де­ди­ну хум­ку.