Анђели и демони и по која мушка суза

Карлове Вари – Словеначком колеги, иначе старом и добром знанцу, на тераси конгресно-хотелског комплекса „Термал”, традиционално главном попришту фестивала у Карловим Варима, покушавам да објасним зашто „Мушкарци не плачу” – иначе врло добар и снажан „мушки филм” дебитанта Алена Дрљевића, сматрам и помало наивним.

Кажем му: Између осталог и због тога што је најневинији од свих „невиних ратника”, физички најнаочитији, готово анђеоски лик, управо лик Словенца – про боно психотерапеута и помиритеља (иначе, у изврсном тумачењу згодног и маркантног хрватског глумца Себастијана Каваце).

Нисам стигла ни да завршим реченицу и елебаорирам тезу о извесној дози наивности у филму, када ме колега пресече речима: „Али то је заиста тако! Ми Словенци смо невини”. „У реду је”, одговорила сам, „верујем ти да стварно у ово што си рекао искрено верујеш”, и наставила да му причам о Дрљевићевом филму у намери да избегнем да он већ у следећем тренутку од мене чује и то шта као жена заиста мислим о мушкарцима и ратовима и зашто сматрам да су мушкарци најјачи и најгласнији када су у чопору.

 На крају се нас двоје сложисмо око тога да некако испада да су филмски јунаци, иначе ветерани рата у БиХ, у њему својевремено учествовали само зато што су били изманипулисани и што су то од њих тражили други и да је то оно што у „Мушкарци не плачу” није до краја уверљиво.

Осим повременог губљења ритма, Дрљевићевом филму, чији су сценарио заједно написали редитељ и Зоран Соломун, нисмо нашли озбиљнију ману. „Мушкарци не плачу” са потресном причом о припадницима све три војске на подручју БиХ, чији су животи данас, двадесет година после рата, обележени посттрауматским синдромом, властитом борбом са духовима прошлости, грижом савести и покушајима опроста и разумевања за друге, јесте добар и емотиван драмски филм са драгоценом поруком. И са изванредном мушком глумачком екипом коју чине: Борис Исаковић, Леон Лучев, Емир Хаџихафизбеговић, Себастијан Каваца, Ермин Браво, Борис Лер, Иво Грегуревић, Изудин Бајровић и снажном подршком директора фотографије, искусног сниматељског вука Ерола Зубчевића.

 Овај филм је настао у босанскохерцеговачко (Дамир Ибрахимовић и Јасмила Жбанић) -словеначко-хрватско-немачко-српској (Снежана Пенев) копродукцији, сниман је у пределима Јахорине током јесени, светску премијеру, са убедљиво најмногољуднијом филмском екипом на великој сцени (укључујући и Бориса Исаковића), имао је у главном такмичарском програму на самом почетку 52. Карлове Вари фестивала.

„Мушкарци не плачу” је уједно и један од три најбоља до сада виђена филма у главној селекцији. Убедљиво најбољи за сада, ипак је руски филм „Аритмија” Бориса Хлебникова („Коктебел”, „Слободно плутање”, „Помоћ полуделог”, „Дуг и срећан живот”), а на место број два може да се смести француски филм „Корпоративна” Николаса Силола.

 Хлебников у „Аритмији”, кроз причу о младом руском пару лекара Олегу и Катји и њиховој брачној кризи, слика истинску слику одређених руских средина и слабости здравственог система уз пуно разумевање у приказу дилема и емоција својих јунака. Прецизним редитељским стилом, Хлебников гради праву студију односа који доживљава срчану аритмију попут оне какву имају Олегови пацијенти у Хитној помоћи. Филм је подржан изванредним глумачким доприносима Александра Јасенка и Ирине Горбачеве...

И француски филм „Корпоративна” заснован је на стварности ових наших дана када је важније бити „корпоративно кооперативан”, неголи добар и вредан стручњак и добар човек. Сценариста и редитељ Николас Силол, кроз причу о радној свакодневици Емили – резолутној, хладној и бескомпромисној шефици људских ресурса у великој мултинационалној компанији, казује много тога о моралу у конкурентском свету корпоративног друштва у којем је одржавање интегритета тешка борба и о веома отежаним односима између појединца и система. Узбудљив и динамичан филм, са изврсним глумцима Селин Салет и Ламбером Вилсоном у главним улогама.

Неубедљиви Умин торнадо

Карловим Варима пројурила је Ума Турман са своје троје дивне деце, држећи се свог стриктног распореда до последње секунде. Минут и по на великој сцени колико је било потребно да прими „Кристални глобус”, три минута за широки осмех и пољупце гледаоцима филмова „Убити Била 1 и 2” и двадесет минута за разговор са овде веома популарним телевизијским шоуменом Мареком, пред публиком у барокном Градском позоришту, током којег се могло чути и то да је снимајући Тарантинове хитове „Убити Била” можда „убила 88 статиста, а где је 88 ту је још 20”, да јој „бака још увек живи у Шведској”; да је рано почела да глуми и „није навикла да добија фестивалске награде” као и да ће ускоро почети да игра и на Бродвеју. О својим улогама, глумачкој професији и позицији или славним редитељским именима са којима је радила велики број филмова ни реч. Бледо и неубедљиво. И некако, без воље...