Космополита из Беле Крајине – др Нико Зупанич

Спомен-изложба „Др Нико Зупанич – космополита из Беле Крајине” представљена је у Етнографском музеју. Директорка ове културне установе Мирјана Менковић поздравила је госте и колегинице из Словеначког етнографског музеја – директорку Тању Роженбергар и ауторку изложбе Мојцу Рачич, подсећајући на добру сарадњу коју настављају да негују ове две музејске куће.  Документарну поставку која је организована поводом 140 година од рођења Зупанича, оснивача Словеначког етнографског музеја, отворио је Саша Вербич, председник Удружења Словенаца у Београду.

Весна Бижић Омчикус, музејски саветник, оценила је да би изложба могла да има и свој поднаслов „Пријатељство које траје” јер на то упућује велики допринос који је Зупанич оставио у аманет будућим генерацијама. И гошће из Љубљане подсетиле су на значај који је др Нико Зупанич имао током своје плодне каријере, уз опаску да се о његовом раду више знало у Београду него у Љубљани иако је оставио велики траг и у једном и у другом граду.

Шетњом кроз изложбу посетиоци се могу уверити у сарадњу Зупанича са Отоном Жупанчичем, Јованом Цвијићем, Михајлом Пупином, Николом Пашићем… Ту су и сусрети овог научника са становницима Жумберка, Беле Крајине, Косова, Хрватима у Грчкој, бугарским и турским војним заробљеницима и многим другим које је др Нико проучавао и фотографисао на својим теренским истраживањима. Прилози Зупанича, објављени у бројним домаћим и иностраним публикацијама, документи и његови приватни предмети, воде нас од родног села Грибље преко Љубљане до Беча, затим у Београд, Загреб, Атину, Рим, Париз, Лондон, Брисел, Праг, Берлин, Њујорк... и назад, у родну Белу Крајину. Изложба представља нека места и људе  који су Зупанича дефинисали као истраживача, музеолога, политичара...

Оснивач Словеначког етнографског музеја и Катедре за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета у Љубљани живео је и радио на прелазу из 19. у 20. век. На школовање је кренуо прво у Ново Место, па на студије историје, археологије и географије у Беч. Докторирао је 1903. године са тезом „Долазак Словена на југ”, а затим отишао на студије антропологије у Минхен, Цирих и Базел. Због својих политичких и научних погледа, напустио је Аустроугарску и преселио се у Краљевину Србију, где је био запослен од 1907. до 1921. као кустос, прво у Народном, а потом у Етнографском музеју у Београду. Његов научни и музејски пут преплитао се са политичком активношћу. Политика га је за време Првог светског рата, као члана Југословенског одбора, одвела преко Лондона у САД, а после рата и на Мировну конференцију у Париз. Зупаничев живот и рад неколико година текли су на релацији између Љубљане и Београда, као и између науке и политике.

Етнографски институт у Љубљани основао је 1921, а две године касније он је прерастао у Етнографски музеј. Био је управник музеја до 1940. године, као и уредник научног часописа „Етнолог”. Радио је до 1957. године као први професор на предмету општа и народна етнологија на Универзитету у Љубљани.

Нико Зупанич је својим радовима упознавао домаћу и светску стручну јавност, пре свега са етничком историјом и етнолошким и физичко-антрополошким карактеристикама народа и људи који су живели на простору јужног Балкана, као и у његовој родној Белој Крајини. И на научном и на политичком подручју залагао се за словенску узајамност и југословенски унитаризам – зато је истовремено био омиљен, а важио је и за спорну и политички гоњену особу.