Београђанин у жижи информатичке револуције

Александар Кавчић (49) бивши је одликаш Математичке гимназије, који је у Београду завршио четири године Електротехничког факултета, да би, због рата који је изазван распадом Југославије и стицаја неких других околности, диплому инжењера електротехнике стекао у Диселдофу, а потом у САД одбранио докторат.

Предавао је и на Харварду и на Универзитету Хаваја, његови радови из области обраде сигнала често су цитирани, а поред поменутог, пријавио је још седам патената.

Са њим смо разговарали у Београду, где је управо завршавао свој боравак са супругом, докторком архитектуре, и три мале ћерке. Већ на почетку нам каже да су одлучили да, док деца не одрасту, део године проводе у Београду, а део у Остину, престоници Тексаса, који убрзано постаје нови центар информатичке индустрије.  Остин је због тога већ добио и пригодан надимак: „Силицијумско брдо”, као пандан калифорнијској Силицијумској долини.

Како то да сте постали важан актер информатичке револуције?

После дипломирања желео сам да одмах урадим и докторат, па сам конкурисао на 12 америчких универзитета – и на 10 био примљен. Али бити примљен не значи баш много, потребно је доста пара да се студије плате. Између осталих, примио ме је и Стенфорд, али су тражили да платим бар један семестар. Карнеги Мелон ми је међутим дао пуну стипендију.

Професор Жозе Мури, који ми је тамо додељен као ментор, подстакао ме је да покушам да решим проблем за који дотле нисам знао, мада је у литератури био познат још од почетка осамдесетих, откако је почела серијска производња магнетних, такозваних хард-дискова.

Проблем је у следећем: кад се на диск од стакла, метала или пластике нанесе веома танак магнетни слој и по њему електричним импулсима пишу нуле или јединице, то највише наликује писању по масном папиру на коме се разлива мастило. „Разлива” се и магнетни запис, а поготово кад се записује велика количина података, то доводи до грешака у читању.

Како сте то решили?

Узмимо за пример две речи, „пад” и „под”, које се разликују у једном слову, па због тога, кад су густо написане, читајући их можемо да погрешимо. Али на „масном папиру”, односно магнетном диску, дигитално слово „а” или слово „о” која су у средини, праве различита разливања мастила, или магнета. Ја сам се усмерио ка томе да не анализирам само слова, него и како су се разлиле те магнетне нуле и јединице. Кроз особине тих разлива, може да се докучи које слово и која реч је, у овом примеру „пад” или ”под”, записана.

Анализа магнетног шума дотле није рађена, али је баш у томе било решење: да се и то убаци у такозвано динамичко програмирање, што подразумева доста компликоване математике. Зато су, до момента кад сам „прогледао”, прошле три године.

Шта је био следећи потез?

Наравно, то до чега сам дошао показао сам професору Мури, који је затражио да решење сажмемо тако да више ништа не може да му се одузме нити дода. Кад је то обављено, ја сам био нестрпљив да резултат објавимо у неком стручном часопису, па да се окренем нечем другом. „Нећемо то нигде да објавимо”, изненадио ме је одговор професора, који ми је објаснио да решење треба прво да патентирамо, па тек онда га ставимо на увид свима. Патент нам је примљен и одобрен после три године, што је уобичајено време за ту процедуру.

Ко је то први применио?

Ја то не знам, неки наговештаји да се то користи почели су да пристижу тек од 2003. Јављали су се неки инжењери из индустрије хард-дискова, али нико није био спреман да нам о томе пружи неки доказ или потпише изјаву, јер је то по њих било веома ризично.

Ја сам од момента кад смо пронашли решење знао колико је вредно и да ће се користити; уосталом, докторат о том проблему омогућио ми је да 1998. постанем професор на Харварду.

Универзитет Карнеги Мелон је тужбу за неовлашћено коришћење своје интелектуалне својине – јер студентски и професорски радови припадају пре свега универзитету, док нека права имају и изумитељи – поднео тек 2009. То није била лака одлука, с обзиром на то да нико не може, чак ни ЦИА, да „отвори” чип и каже шта је унутра.

Како сте ту препреку савладали?

Прво је Карнеги Мелон требало уверити да уђе у ову скупу и неизвесну парницу. У томе су помогли адвокати канцеларије Била Гејтса, оца Била Гејтса, оснивача „Мајкрософта”. Њихов експерт је прво урадио анализу – коштала око пола милиона долара – која је била довољно уверљива да се крене.

Подразумева се и да је тужена страна, компанија „Марвел”, имала добре адвокате, јер да није процес не би трајао седам година – то су били исти адвокати који су успели да „Самсунг” одбране у спору око патената тешком око милијарду долара који је покренуо „Епл”.

Најделикатније у нашем случају било је то што су тужени покушали да наш патент пониште, и то четири пута, што је за нас било доста стресно, с обзиром на то да разлог за поништење може да буде и нека ситница у процедури, која нема везе са техничком суштином.

Шта ваш патент значи за информатичку индустрију?

Наше решење данас је дефакто индустријски стандард, који је омогућио стално повећавање капацитета хард-дискова који се данас мере у терабајтима. Иако звучи нескромно, ја сам уверен да ће се наше решење користити све док буде магнетних меморија. Пре свега зато што смо математички доказали да боље од тога не може. Уосталом, досад је продато око шест милијарди чипова са нашим патентом.

Проналазачи у Америци најчешће постају предузетници. Зашто нисте пошли тим путем?

Тога је било, али није правило. Изумитељи су пре свега људи који желе да се оно што су осмислили примени и да за то добију неко признање. Најбољи пример изумитеља предузетника у историји је Едисон, а изумитеља који се посветио само науци Тесла.

Тачно је да Американци воле своје предузетнике и да их је тамо највише, што је и резултат имиграције, сталног пристизања нових талената, али и укупног економског контекста који их ка томе усмерава.

Како објашњавате чињеницу да је информатичку револуцију покренула и извела Америка, а не рецимо Јапан?

Чини ми се да је инвентивност својственија Американцима због тога што амерички систем инсистира на индивидуалности, појединачној иницијативи, што је уграђено и у образовни систем, који можда не пружа превише знања, али подразумева да свако знање треба да буде надограђено и примењено.

У току је нова индустријска револуција. Докле је стигла?

Она полако постаје реалност, у Америци су, на пример, самовозећи аутомобили већ на улицама. Ја мислим да је то добро, упркос томе што ће нестати нека занимања (на пример шофери), али ће се појавити неки нови послови. Роботизоване машине данас преузимају неке послове за које смо мислили да су веома компликовани, а што се данас, веома ефикасно, може решити неким алгоритмом… Али не све, људски мозак, с моралом и системом вредности, никад неће бити замењен.

Шта вас данас окупира?

Имам неколико идеја, на чијем патентирању сада радим, и даље сам ангажован на универзитету, али сада само као гостујући професор у једном семестру годишње.антрфиле

Важан је повратак

Шта препоручујете талентованим студентима данашњег Електротехничког факултета: да крену вашим стопама и усавршавају се у иностранству, или да остану у Србији?

Увек треба одлазити у иностранство, тамо сакупљати знања, али и враћати се. Нису сва знања баш на Електротехничком факултету у Београду или Новом Саду. У Америци, докторат се ретко ради на факултету на којем се заврше основне студије и мало ко је професор на универзитету на којем је докторирао, јер само са протоком људи шире се и обогаћују идеје. Треба дакле стално путовати, поготово док се не промени наш образовни систем који је давно зрео за промену.