Улагање у науку – мост са стручњацима у иностранству

Када се говори о државним плановима сарадње матице и њених најталентованијих кадрова у иностранству, често се помиње пример Тајланда. Велики број њих није био заинтересован да се врати из држава у које су мигрирали, али су пристали на „сарадњу на даљину”, односно укључили су се у рад на пројектима тајландских институција.

И такав вид ангажовања је, с обзиром на технолошке могућности глобалне комуникације, лако изводљив и изузетно користан.

Питање како млади Срби из расејања могу да се повежу, сарађују и помогну домовини постављено је у анкети спроведеној 2003. међу студентима нашег порекла у САД и Канади. Чак 54 одсто је одговорило да би се вратили да живе и раде у Србији. Међутим, већина оних који су пре 14 година обухваћени овим истраживањем и данас су у САД и Канади. У Америци су и аутори анкете, а један од њих, Владимир Стојановић, сада је ванредни професор на Берклију.

– Ми смо 2003. године имали идеју да направимо менторску мрежу с нашим стручњацима из дијаспоре који би били доступни талентованим студентима у Србији. Научна дијаспора може да помогне на много начина. Али да би се то и остварило, потребно је променити став друштва према онима који су отишли из земље да би научили нешто више. Такви овде углавном нису добродошли, јер их већина доживљава као особе које би да „соле памет” онима који су остали – каже Стојановић.

Он наводи да најбољи факултети у Америци имају такозване гостујуће комитете, у чијем саставу су њихови некадашњи студенти, а сада реномирани представници академских или индустријских центара. Њихов задатак је да помогну саветима или да упуте конструктивну критику факултету у вези с програмима и иницијативама које би требало да допринесу његовом напретку. Те критике и примедбе се озбиљно узимају у обзир и оне су основа за многе промене. Такви комитети би могли лако да се организују и у нашој земљи, каже Стојановић, али претходно би требало да видимо колико је наших стручњака из дијаспоре уопште на позицијама гостујућих професора у Србији.

– Напредак друштва почива на науци. Без улагања у науку, нема ни бољих кадрова у земљи ни подизања квалитета постдипломских студија, а баш то је предуслов да талентованији студенти остају на факултетима, што би олакшало успостављање мостова сарадње с нашим стручњацима из дијаспоре. То улагање у науку отворило би нова радна места, на која би могли да се пријаве и наши студенти који завршавају школовање на најпознатијим светским факултетима – наводи професор Стојановић и додаје да су готово све његове колеге са којима је у контакту годинама долазиле на своје матичне факултете да држе предавања или кратке курсеве. Факултетски професори су то, како каже, прихватали са мање или више ентузијазма.

Што се раније оде, теже се враћа

– С обзиром на то да и наш образовни систем може најталентованијим ђацима да понуди много, мислим да њихов одлазак на школовање у иностранство има смисла само ако одлазе на најпрестижније светске универзитете – сматра др Ненад Вукмировић, научни саветник у Лабораторији за примену рачунара у науци у београдском Институту за физику, некадашњи ђак Математичке гимназије и освајач медаља на међународним такмичењима.

Вукмировић истиче да одласком наших најталентованијих ученика на основне студије у иностранство они губе везу са нашим системом и мала је вероватноћа за њихов каснији повратак. С друге стране, циљани одлазак на докторске студије или постдокторско Усавршавање, нарочито у области коју желимо да развијемо у Србији, уз каснији повратак, може да буде пун погодак и за младог истраживача и за нашу науку.

Као позитиван пример те врсте, наводи праксу у Институту за физику: млађе колеге које овде докторирају најчешће проводе две, три године на усавршавању у иностранству, а затим се обогаћени новим знањима враћају у Србију.

– Ја сам проценио, што се касније испоставило као тачно, да у области којом се бавим у Србији имам подједнако квалитетне услове за рад као и у иностранству – каже Вукмировић, који се у београдски Институт за физику вратио из националне лабораторије „Лоренс Беркли” у САД. Ипак, признаје да је тешко очекивати да се за повратак одлуче колеге које имају развијену каријеру у иностранству у областима за које у Србији нема опреме потребне за научноистраживачки рад.

– Ипак, сматрам да већина научника у Србији у потпуности прати светске токове, али у областима где је за истраживање потребна савремена опрема, они нису у могућности да допринесу науци својим резултатима. Генерално гледано, мислим да се смањивање броја оних који одлазе у иностранство, као и масовнији повратак, могу постићи пре свега општим побољшањем стања у друштву и унапређењем услова за научни рад – истиче Ненад Вукмировић.