Професорске танке црвене нити

Хер­цег Но­ви – Би­ло је она­ко ка­ко се и мо­гло оче­ки­ва­ти – пу­на Кан­ли ку­ла. Без да­шка ве­тра, зи­ди­не иси­ја­ва­ју вре­ли­ну, а пу­бли­ка емо­тив­но ди­ше и уз­ди­ше уз сце­не из срп­ског фил­ма Ре­кви­јем за го­спо­ђу Ј” Бо­ја­на Ву­ле­ти­ћа. На кра­ју – гром­ки апла­уз, за глав­ну зве­зду, глу­ми­цу у на­слов­ној уло­зи Мир­ја­ну Ка­ра­но­вић, за Ми­ру Ба­њац, сце­на­ри­сту и ре­ди­те­ља Бо­ја­на Ву­ле­ти­ћа и про­ду­цен­та Не­на­да Ду­ки­ћа.

Не­што ка­сни­је, на ро­ман­тич­ној те­ра­си хер­цег­нов­ске Град­ске ка­фа­не скро­ман, али леп при­јем у ор­га­ни­за­ци­ји Филм­ског цен­тра Ср­би­је, ко­јем су при­су­ство­ва­ли сви го­сти и уче­сни­ци 31. Хер­цег Но­ви-Мон­те­не­гро фе­сти­ва­ла, раз­го­ва­ра­ју­ћи, дру­же­ћи се, али и зно­је­ћи се у вре­ли­ни но­ћи. Не пам­ти се ова­ко па­кле­но фе­сти­вал­ско из­да­ње...

***

Вру­ћи­на као да не сме­та тра­ди­ци­о­нал­но вер­ној пу­бли­ци ме­ђу­на­род­ног про­гра­ма до­ку­мен­тар­них фил­мо­ва о ко­јем та­ко бри­жно и та­ко зна­лач­ки бри­не цр­но­гор­ски вр­сни аутор до­ку­мен­та­ри­ста и про­фе­сор Вла­ди­мир Пе­ро­вић. Ње­го­ва глав­на сце­на је Трг Ми­ћа Па­вло­ви­ћа. И ту се до­га­ђа тај су­срет са до­ку­мен­тар­ци­ма ко­ји сли­ка­ју свет она­кав ка­кав он је­сте – рас­по­лу­ћен на ба­ха­то бо­га­те и очај­но си­ро­ма­шне да пла­не­та го­то­во да пу­ца од тог на­по­на. Пе­ро­вић сво­јим из­бо­ром фил­мо­ва ука­зу­је на то, про­во­ци­ра пу­бли­ку да се и са­ма за­пи­та ка­ко жи­ве љу­ди на та­ко од­ро­ђе­ним по­ло­ви­ма све­та, шта су им бри­ге, че­жње и на­де.

На­ја­вљу­ју­ћи свој филм­ски про­грам про­фе­сор Пе­ро­вић нас пи­та „Има ли Ле­по­те да спа­си овај свет?”. Су­де­ћи по фи­ним и та­на­ним ки­не­ма­то­граф­ским игра­ма и по по­е­ти­ци до­ку­мен­тар­них фил­мо­ва ко­ји су са­да пред пу­бли­ком у Хер­цег Но­вом, мо­же­мо са­мо да од­го­во­ри­мо – да, ле­по­те има. Ре­ци­мо, у ви­зу­ел­но из­да­шном ки­не­ском фил­му „Ти­бе­тан­ка” Јин Ху­а­кин­га, у ко­јем аутор та­ко фи­но при­ка­зу­је чи­сто­ћу и по­бо­жност сво­је ју­на­ки­ње из Си­чу­а­на, ње­ну сре­ћу, ње­ну ту­гу, от­кри­ва­ју­ћи ујед­но и сву не­у­са­гла­ше­ност ти­бе­тан­ских ве­ро­ва­ња и тра­ди­ци­је са мо­дер­ном и ур­ба­ном ци­ви­ли­за­ци­јом да­на­шњи­це. Или, у бан­гла­де­шком фил­му „Та­сми­на, ја­ха­чи­ца” Фа­ри­ду­ра Рах­ма­на. Ту је ле­по­ту филм­ског из­ра­за над­ма­ши­ла ле­по­та је­да­на­е­сто­го­ди­шње филм­ске ју­на­ки­ње, те хра­бре де­вој­чи­це Та­сми­не зва­не „Ја­ха­чи­ца” што се оглу­шу­је о нор­ме дру­штва са из­ра­зи­том му­шком до­ми­на­ци­јом. У су­ро­вом све­ту јед­но крх­ко жен­ско че­ља­де по­ста­је сим­бол пр­ко­са и из­вор ин­спи­ра­ци­је за мно­ге де­вој­ке. Та­сми­на иде у шко­лу не­по­кри­ве­не гла­ве, она се так­ми­чи у ја­ха­њу ко­ња иако су се­о­ске игре на отво­ре­ном до­зво­ље­не са­мо од­ра­слим, уда­тим же­на­ма, а не де­вој­чи­ца­ма ко­је у за­би­ти­ма Бан­гла­де­ша би­ва­ју уда­те пре сво­је пет­на­е­сте го­ди­не...

При­ме­ра и филм­ске и жи­вот­не ле­по­те у так­ми­чар­ском про­гра­му До­ку­мен­тар­ни филм има још на пре­тек. За „По­ли­ти­ку” про­фе­сор Пе­ро­вић ка­же: „На­рав­но да су ле­по­та филм­ског ка­зи­ва­ња и те­ма­ти­ка пр­ви по­кре­та­чи при из­бо­ру фил­мо­ва, али се во­ди­ло ра­чу­на и о то­ме да не пре­на­го­ми­ла­мо јед­ну вр­сту про­бле­ма или естет­ских при­сту­па. Ни ове го­ди­не ни­сам одо­лео зо­ву есте­ти­зо­ва­но­сти, па сам у про­грам увр­стио и не­ко­ли­ко фил­мо­ва ко­ји ис­тра­жу­ју но­ве мо­гућ­но­сти ка­зи­ва­ња уну­тар до­ку­мен­тар­ног по­ља, али та­ко да фор­ма не по­је­де са­др­жи­ну”.

 На пи­та­ње ко­је су ове го­ди­не те ње­го­ве тан­ке цр­ве­не ни­ти ко­је ме­ђу­соб­но по­ве­зу­ју ода­бра­не фил­мо­ве у ком­пакт­ну про­грам­ску це­ли­ну, Вла­ди­мир Пе­ро­вић од­го­ва­ра: „Му­ка, јер се чо­век за­пи­та има ли срећ­ног тре­нут­ка на овој укле­тој зе­мљи. Пле­ме, јер се ту отва­ра­ју пи­та­ња при­пад­но­сти и оно­га што за­јед­ни­ца на­ме­ће је­дин­ки као оба­ве­зу. Сна­га, јер по­сто­је филм­ске лич­но­сти пу­не не­ве­ро­ват­не уну­тра­шње сна­ге у на­сто­ја­њу да се са му­ком или пле­ме­ном из­бо­ре...”.  

О нај­бо­љим од 30 ода­бра­них до­ку­мен­тар­них фил­мо­ва од­лу­чу­је жи­ри чи­ји су чла­но­ви мла­ди и већ афир­ми­са­ни ре­ди­те­љи Гој­ко Бер­ку­љан, Ја­нис По­тос и Сте­фан Ма­ле­ше­вић...

***

Су­де­ћи по то­ме да су ула­зни­це за ве­че­ра­шњи филм из про­гра­ма „Ки­но Ор­јен” на Кан­ли ку­ли да­ни­ма уна­пред рас­про­да­те и тра­жи се ула­зни­ца ви­ше, чи­ни се да се ра­ђа цр­но­гор­ски филм­ски хит. 

„The Bo­oks of Књи­ге: Слу­ча­је­ви прав­де” у ре­жи­ји Зо­ра­на Мар­ко­ви­ћа, на­ја­вљен је као кри­ми ко­ме­ди­ја чи­ји су глав­ни ју­на­ци два хра­бра, али крај­ње не­спо­соб­на по­ли­циј­ска ин­спек­то­ра, у по­ку­ша­ју ре­ша­ва­ња ни­за су­ма­ну­тих кри­ми­на­ли­стич­ких слу­ча­је­ва.

По­ма­ма за овим фил­мом узро­ко­ва­на је по­пу­лар­но­шћу исто­и­ме­не цр­но­гор­ске ху­мо­ри­стич­ко-му­зич­ко-те­ле­ви­зиј­ске ор­га­ни­за­ци­је са Це­ти­ња, чи­ји чла­но­ви у сво­јим ху­мо­ри­стич­ким на­сту­пи­ма кри­ти­ку­ју и власт и цр­кву и људ­ску при­ро­ду, исме­ја­ва­ју­ћи ус­пут и те­ле­ви­зиј­ске емисиjе и јав­не лич­но­сти. „Бук­сов­ци” Алек­сан­дар Ра­ду­но­вић, Ве­се­лин Га­јо­вић, Го­ран Ву­јо­вић и Зо­ран Мар­ко­вић упoредо се ба­ве и му­зи­ком, а са­да су на ред ево до­шли и фил­мо­ви...