Десет година Српског Холивуда
Рудник – Кад, возећи од Београда ка југу, доспете на највишу тачку Ибарске магистрале, звану Бућин гроб, и погледате удесно ка рудничком обронку, поглед вам се заустави на огромним словима: HOLYWOOD.
Ноћу их још лакше уочите, јер слова светле.
Ако вам је, ипак, промакло да их уочите, сачекаће вас табла крај магистрале на којој пише: „Српски Holywood, земља чаробњака из Оза – 500 м”. У оригиналном називу америчког филмског града је дупло „Л”, а овде је изостављено „да ме не би тужили због коришћења већ постојећег и заштићеног имена”, објаснио нам је, пре десет година, Иван Јаковљевић, радник Рудника олова и цинка (РОЦ) и неизлечиви филмски заљубљеник, творац и власник ове атракције.
Натпис је постављен пре једне деценије, а последњих дана јула је овде одржан Шести фестивал независног оф-филма Србије. За награду Велики шумски патуљак (руднички „Оскар“) борило се осам филмова (неколико их је приказано у ван конкуренције). Реч је о филмовима који настају у кругу породица, уз сарадњу комшија и пријатеља ентузијаста, у некој врсти кућне радиности, ван званичне националне кинематографије.
Посебно вреди истаћи два документарца веома високог квалитета који су публици приказани у ревијалном делу фестивала. То су „Лудило Саве Шумановића”, аутора Мирослава Бате Петровића из Београда, и „Јеро благоденије генерала Врангела”, заједничко дело Милана Кићевца из Будимпеште и Бошка Милосављевића из Београда.
За оне који мало или нимало знају о Петру Николајевичу Врангелу, ово је била прилика да упознају доживотног бранитеља царске Русије, последњег команданта белогардејаца. Веровао је Врангел да ће се вратити у матушку Русију, да ће је поново учинити царевином, док је окупљао војску у егзилу по Бугарској, Француској, Бразилу, Краљевини СХС. Његов донкихотовски поход је окончао совјетски агент тровањем у Бриселу, а земни остаци му почивају у руској Цркви Света Тројица на Ташмајдану, чиме му је испуњена последња жеља.
Генијални и трагични сликар Сава Шумановић, посебно његов „ексцентрични живот и понашање”, како га је доживљавала сеоска сремска средина, инспирисао је аутора Бату Петровића.
– На велике празнике, Сава је знао да дође на игранке у свом Шиду. Много је волео да плеше, играо би читаво вече, ма играо би до зоре. Плесао је чак и са мном. Носио је црно, елегантно одело, лептир-машну, као снег белу кошуљу, беле рукавице, сав је био у парфему. Шиђани су га доживљавали као чудака, крстили се и превртали очима, говорили „луди Сава” – прича у Петровићевом филму једна старија госпођа која је тада била још девојчурак.
Ништа необично. Зар многи генији у нас, често непризнати за свога живота, нису обичном свету изгледали чудни, ударени, ћакнути.
Аутор филма о Сави Шумановићу рекао је на завршетку фестивала, за наш лист, понешто и о „Српском Холивуду” и фестивалу:
– На фестивалу учествујем од почетка па се, уз Ивана, сматрам и његовим оснивачем. Приказани су сјајни филмови, веома квалитетни, а задовољан сам и одзивом публике која је до дубоко у ноћ седела на рудничкој ливади пред филмским платном. Било је незаборавно дружење, размена искустава и нових идеја међу ствараоцима, а све то даје наду да ће овај фестивал дуго да потраје.
Наградама су се обрадовала петорица аутора. Великог шумског патуљка добио је Бојан Стефановић из Вршца за филм „Оловне године”. Друга награда је уручена Владимиру и Огњену Јанићу из Суботица за филм „Жеђ”, а трећа Милану Кићевцу из Будимпеште и Бошку Милосављевићу из Београда за остварење „Маестро”. Специјална награда „Златомир Злаја Дукић”, која се додељује за сниматељски подухват, дође у руке аутору првонаграђеног филма.
И на крају, Иван је, на десетогодишњицу „Српског Холивуда”, на рудничком пропланку поставио највећу љуљашку у Србији (бар тако он тврди), а први су се љушкали млађи гости Шестог фестивала.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.