Десет година Српског Холивуда

Руд­ник – Кад, во­зе­ћи од Бе­о­гра­да ка ју­гу, до­спе­те на нај­ви­шу тач­ку Ибар­ске ма­ги­стра­ле, зва­ну Бу­ћин гроб, и по­гле­да­те уде­сно ка руд­нич­ком об­рон­ку, по­глед вам се за­у­ста­ви на огром­ним сло­ви­ма: HOLYWO­OD.

Но­ћу их још лак­ше уочи­те, јер сло­ва све­тле.

Ако вам је, ипак, про­ма­кло да их уочи­те, са­че­ка­ће вас та­бла крај ма­ги­стра­ле на ко­јој пи­ше: „Срп­ски Holywo­od, зе­мља ча­роб­ња­ка из Оза – 500 м”. У ори­ги­нал­ном на­зи­ву аме­рич­ког филм­ског гра­да је ду­пло „Л”, а ов­де је из­о­ста­вље­но „да ме не би ту­жи­ли због ко­ри­шће­ња већ по­сто­је­ћег и за­шти­ће­ног име­на”, об­ја­снио нам је, пре де­сет го­ди­на, Иван Ја­ко­вље­вић, рад­ник Руд­ни­ка оло­ва и цин­ка (РОЦ) и не­из­ле­чи­ви филм­ски за­љу­бље­ник, тво­рац и вла­сник ове атрак­ци­је.

Нат­пис је по­ста­вљен пре јед­не де­це­ни­је, а по­след­њих да­на ју­ла је ов­де одр­жан Ше­сти фе­сти­вал не­за­ви­сног оф-фил­ма Ср­би­је. За на­гра­ду Ве­ли­ки шум­ски па­ту­љак (руд­нич­ки „Оскар“) бо­ри­ло се осам фил­мо­ва (не­ко­ли­ко их је при­ка­за­но у ван кон­ку­рен­ци­је). Реч је о фил­мо­ви­ма ко­ји на­ста­ју у кру­гу по­ро­ди­ца, уз са­рад­њу ком­ши­ја и при­ја­те­ља ен­ту­зи­ја­ста, у не­кој вр­сти кућ­не ра­ди­но­сти, ван зва­нич­не на­ци­о­нал­не ки­не­ма­то­гра­фи­је.

По­себ­но вре­ди ис­та­ћи два до­ку­мен­тар­ца ве­о­ма ви­со­ког ква­ли­те­та ко­ји су пу­бли­ци при­ка­за­ни у ре­ви­јал­ном де­лу фе­сти­ва­ла. То су „Лу­ди­ло Са­ве Шу­ма­но­ви­ћа”, ауто­ра Ми­ро­сла­ва Ба­те Пе­тро­ви­ћа из Бе­о­гра­да, и „Је­ро бла­го­де­ни­је ге­не­ра­ла Вран­ге­ла”, за­јед­нич­ко де­ло Ми­ла­на Ки­ћев­ца из Бу­дим­пе­ште и Бо­шка Ми­ло­са­вље­ви­ћа из Бе­о­гра­да.

За оне ко­ји ма­ло или ни­ма­ло зна­ју о Пе­тру Ни­ко­ла­је­ви­чу Вран­ге­лу, ово је би­ла при­ли­ка да упо­зна­ју до­жи­вот­ног бра­ни­те­ља цар­ске Ру­си­је, по­след­њег ко­ман­дан­та бе­ло­гар­де­ја­ца. Ве­ро­вао је Вран­гел да ће се вра­ти­ти у ма­ту­шку Ру­си­ју, да ће је по­но­во учи­ни­ти ца­ре­ви­ном, док је оку­пљао вој­ску у ег­зи­лу по Бу­гар­ској, Фран­цу­ској, Бра­зи­лу, Кра­ље­ви­ни СХС. Ње­гов дон­ки­хо­тов­ски по­ход је окон­чао со­вјет­ски агент тро­ва­њем у Бри­се­лу, а зем­ни оста­ци му по­чи­ва­ју у ру­ској Цр­кви Све­та Тро­ји­ца на Та­шмај­да­ну, чи­ме му је ис­пу­ње­на по­след­ња же­ља.

 Ге­ни­јал­ни и тра­гич­ни сли­кар Са­ва Шу­ма­но­вић, по­себ­но ње­гов „екс­цен­трич­ни жи­вот и по­на­ша­ње”, ка­ко га је до­жи­вља­ва­ла се­о­ска срем­ска сре­ди­на, ин­спи­ри­сао је ауто­ра Ба­ту Пе­тро­ви­ћа. 

– На ве­ли­ке пра­зни­ке, Са­ва је знао да до­ђе на игран­ке у свом Ши­ду. Мно­го је во­лео да пле­ше, играо би чи­та­во ве­че, ма играо би до зо­ре. Пле­сао је чак и са мном. Но­сио је цр­но, еле­гант­но оде­ло, леп­тир-ма­шну, као снег бе­лу ко­шу­љу, бе­ле ру­ка­ви­це, сав је био у пар­фе­му. Ши­ђа­ни су га до­жи­вља­ва­ли као чу­да­ка, кр­сти­ли се и пре­вр­та­ли очи­ма, го­во­ри­ли „лу­ди Са­ва” – при­ча у Пе­тро­ви­ће­вом фил­му јед­на ста­ри­ја го­спо­ђа ко­ја је та­да би­ла још де­вој­чу­рак.

Ни­шта нео­бич­но. Зар мно­ги ге­ни­ји у нас, че­сто не­при­зна­ти за сво­га жи­во­та, ни­су обич­ном све­ту из­гле­да­ли чуд­ни, уда­ре­ни, ћак­ну­ти.

Аутор фил­ма о Са­ви Шу­ма­но­ви­ћу ре­као је на за­вр­шет­ку фе­сти­ва­ла, за наш лист, по­не­што и о „Срп­ском Хо­ли­ву­ду” и фе­сти­ва­лу:

– На фе­сти­ва­лу уче­ству­јем од по­чет­ка па се, уз Ива­на, сма­трам и ње­го­вим осни­ва­чем. При­ка­за­ни су сјај­ни фил­мо­ви, ве­о­ма ква­ли­тет­ни, а за­до­во­љан сам и од­зи­вом пу­бли­ке ко­ја је до ду­бо­ко у ноћ се­де­ла на руд­нич­кој ли­ва­ди пред филм­ским плат­ном. Би­ло је не­за­бо­рав­но дру­же­ње, раз­ме­на ис­ку­ста­ва и но­вих иде­ја ме­ђу ства­ра­о­ци­ма, а све то да­је на­ду да ће овај фе­сти­вал ду­го да по­тра­је.

На­гра­да­ма су се об­ра­до­ва­ла пе­то­ри­ца ауто­ра. Ве­ли­ког шум­ског па­туљ­ка до­био је Бо­јан Сте­фа­но­вић из Вр­шца за филм „Олов­не го­ди­не”. Дру­га на­гра­да је уру­че­на Вла­ди­ми­ру и Ог­ње­ну Ја­ни­ћу из Су­бо­ти­ца за филм „Жеђ”, а тре­ћа Ми­ла­ну Ки­ћев­цу из Бу­дим­пе­ште и Бо­шку Ми­ло­са­вље­ви­ћу из Бе­о­гра­да за оства­ре­ње „Ма­е­стро”. Спе­ци­јал­на на­гра­да „Зла­то­мир Зла­ја Ду­кић”, ко­ја се до­де­љу­је за сни­ма­тељ­ски по­ду­хват, до­ђе у ру­ке ауто­ру пр­во­на­гра­ђе­ног фил­ма.

И на кра­ју, Иван је, на де­се­то­го­ди­шњи­цу „Срп­ског Хо­ли­ву­да”, на руд­нич­ком про­план­ку по­ста­вио нај­ве­ћу љу­ља­шку у Ср­би­ји (бар та­ко он твр­ди), а пр­ви су се љу­шка­ли мла­ђи го­сти Ше­стог фе­сти­ва­ла.