Субота, 28.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЛЧО МАНЧЕВСКИ, македонски филмски редитељ

Њујорчанин из Македоније

(Фото лична архива)

Бикини Мун Дејвис је име Американке, повратнице из рата у Ираку која сад пролази пакао у Њујорку. Она је главна јунакиња најновијег, америчког филма Милча Манчевског који ће се пред публиком наћи током наредне године. Биће то пети дугометражни играни филм овог култног македонског сценаристе и редитеља, аутора филмова „Пре кише”, „Прашина”, „Сенке” и „Мајке”, за који је освојио и „Политикину” награду „Еритроцит” за најбољи филм београдског Феста 2011. године.

Одмах је по обављеном задатку председника жирија управо завршеног 31. Херцег Нови – Монтенегро филм фестивала, Манчевски је отпутовао за Македонију.

Одатле ће наставити за Русију, у Ростов на Дону, и продужити потом у Њујорк, град у којем већ 32 године живи, предаје студентима филма, ствара уметничке фотографије, приређује изложбе, пише есеје...

У разговору за „Политику” Милчо Манчевски (Скопље, 1959) открива неке филмске истине, свој однос према писању и према снимању филмова, али и према земљи чији је неодвојиви део...

После толико година у Њујорку шта сте ви: Македонац у Америци или Американац у Македонији?

Ја сам Њујорчанин из Македоније. Увек сам се осећао помало амбивалентно. С једне стране, у Македонији сам рођен и одрастао, с друге, кинематографски тамо никада нисам до краја припадао, али сам се увек трудио да будем одличан ђак. Мешају ми се осећања и то је увек и лепо и компликовано. Када год дођем у Македонију мени је веома лепо, тамо су моји пријатељи, имам тамо кућу и покушавам да помогнем, али на неке ствари гледам мало другачије.

Македонци су веома поносни на вас и ваше успехе, међутим било је ситуација када су се изговарале и реченице: „Манчевски нам је потрошио све паре за филм и нико други због тога не може да снима”? То је болело?

Културни естаблишмент и ја се никада нисмо волели. И када сам био млади панкер који покушавао да снима у Скопљу и када се ништа није снимало како се не би снимио мој први филм. Културни естаблишмент није био богзна како срећан ни после великог успеха филма „Пре кише”, ни после свих копродукција које сам тамо довео. Драго ми је што сте поменули „колико је то све коштало” јер сте ми пружили могућност да одговорим истином. У моја четири филма је македонска држава учествовала са око 20 одсто од укупног филмског буџета, а укупна сума је мања од суме коју је држава Македонија уложила, рецимо у филм „До балчака” (редитеља Столета Попова, прим. аут.). Дакле, та реченица за коју сте ме питали је чиста манипулација. Али, не смета то. Навикнеш се, када је врућина онда је врућина.

А колико је сада, у овом тренутку, у Македонији „вруће”?

Опште, политички?

Да.

Па, ствари се мењају и ја сам умерени оптимиста да ће бити мало више поштења и мало више стручности.

На основу чега тако мислите?

Не знам, али ево гледам наш Филмски фонд који је годинама вођен нестручно, а сада очекујем да ће га водити стручњак. То је то. У друге се области не разумем превише.

Онда да причамо филму, о томе како је Бергман говорио, а ви примењивали, да је проба креација, а само снимање филма ре-креација?

Јесте. Мени су људи у филму и структура самог филма најважнији. Људи у филму су глумци и ликови, а они се изграде на папиру и на пробама. Много је лепше и лакше радити пробе, а ја их у просеку радим три недеље пре него што почнем снимање јер тада радиш на миру, можеш да се играш и промениш нешто у репликама, што скриптер одмах прибележи. Само снимање, а ја покушавам да увек будем веома одговоран, јесте скупо, технички компликовано и више нема могућности за играње. Креативна игра је могућа током писања и за време проба, када добро одабрани глумци почињу да знају о ликовима више него ја који сам их написао. Када крене снимање то је онда егзекуција.

А играње филмском структуром? То је увек и играње емоцијама?

Структура је најтежи део играња, јер то подразумева контролисање емоције која ће се створити када је разбијеш. Људима није тешко да прате причу филма разбијене структуре, али је тешко мењати емоције ако то није урађено на неки конвенционалан начин. И то је управо највећа опасност филма разбијене структуре, најтеже али и најинтересантније за рад.

Да ли таква врста игре постоји и у фотографијама које радите и с успехом излажете?

Да. Последња књига и изложба „Пентаптих” садржи серију од по пет фотографија које, формално али не и наративно, функционишу само када су заједно. Иначе, у фотографији волим неку малу оптичку илузију, неку малу превару.

Да ли је део вашег бића сада више у фотографијама, а мање у филму или се филм не оставља тако лако?

Да будем искрен, филм је мени мало досадан. И за гледање и за прављење. Фотографија више узбуђује зато што може да буде инстантна, снимиш је и она негде постоји, па је онда откријеш после пет година током прегледавања онога што си снимио. И зато што фотографија није оптерећена објашњавањем, нити причом, нити парама. Она може да буде ближа и некој поезији него што то може филм.

Поменули сте новац, да додамо и свеопшту комерцијализацију која је веома присутна и у кинематографски малим, нискобуџетским филмовима?

Ту су ствари чак и опасније, јер се све чешће догађа да се снимају филмови који припадају „фестивалском жанру”. Постоји вестерн, постоји мјузикл, а ево већ дуже постоји и фестивалски филм – „Санденс филм”, па „европски фестивалски филм”. Другим речима, то је опасно јер је мање поштено. Код холивудског филма бар знамо да је то калкулација и манипулација, а овде сви глумимо неку уметност, а често правимо филмове како би они ишли на неки фестивал. Фестивали често калкулишу и пожељним филмским темама, а мислим да је чак и увредљиво ако се филм прави само због пожељности теме. Ако филм не буди осећања, ако нема и неку формалну страну, чак и формалну иновацију онда је то репортажа. Велики фестивали су заправо највећи кривци, јер они намећу ритам и филмску моду. Они то можда чине из најбољих побуда како би се дискутовало на неку важну тему, али то није довољно.

Да ли би вас изненадило ако бих рекла да ипак највише волим ваш „Мајке”?

И мени је то најдражи филм. Некако, много је концептуалних одлука донето у његовом настанку, већ у самом почетку, али и касније током снимања. Једноставно, тако сам осећао, а нисам имао објашњење или оправдање зашто је то тако. Знао сам само да три приче о мајкама треба да буду заједно и да документарна прича треба да буде најдужа. То је било некако као да пишеш поезију или сликаш апстрактно сликарство. Имао сам ту срећу или безобразлук да то тако и доведем до краја и зато ме то радује. Тек касније сам открио много разлога зашто сам повезао те три приче у једну целину, а често и најбољи начин стварања. У филму је то најтеже јер га ти увек прво продаш па га тек онда снимиш. Чим га продајеш мораш да га објашњаваш купцу, а чим га објашњаваш ти уништиш веома много од спонтаности.

Дуго се као професор дружите са студентима, колико им скрећете пажњу на то да је филм пре свега визуелна уметност, а не машина за причање?

Једна од првих ствари које им кажем, а које сам и ја увек имао на уму, јесте то да бих желео да мој филм разуме и гледалац у Монголији, ако се деси да се он приказује без титлова. Тај гледалац тада неће можда разумети све детаље приче, али ће уз помоћ слике разумети њен оквир, радњу и развој и што је најважније – осетиће емоцију. И то функционише и таква се филмска лекција памти. Док сам снимао филм „Прашина” с Џозефом Фајнсом он је у једном тренутку рекао како је дијалог у филму „ослобођен од масноће” и заједно се с осталим колегама такмичио у додатном избацивању реплика, што је невиђено за глумце. Другим речима, филм има толико елемената који гледаоцима могу да пренесу и концепт и емоцију: ту му је ритам, композиција, музика и надасве фотографија и претерана вербализација му није потребна...

Сценарио за филм „Прашина” је дуго писан, а и иначе ми се чини да дуго пишете?

„Прашина” је посебан случај. Нисам ја то толико дуго писао колико ми је било потребно времена да склопим тај филм. Код мене ствари иду овако: најпре имам осећања, онда склопим причу коју срочим на неких четири-пет страна, па онда то причам пријатељима. И док је причам ја је рафинирам. То тако траје или „седи” у компјутеру, рецимо годину дана, можда и две. Крчка се. А онда када је спремно седнем и напишем сценарио веома брзо. Потребно ми је само две-три недеље да он буде комплетно готов. И онда су моји филмови које гледате у биоскопу буквално оно што је било написано у сценарију. Крчкање је дакле, најважније. И писање је за мене најлепши део филмског стваралаштва.

Али и најусамљенији део?

То је добро, ја сам у суштини стидљив и не смета ми када сам сам. Када треба да радим с великом екипом или треба да представљам, продајем свој филм, што све урадим јер ми је то домаћи задатак, то баш и не волим превише.

 

Завист и љубомора не питају за партијску припадност

Ваши последњи филмови су само амерички?

У Америку сам отишао с 19 година зато што нисам припадао кликама које су владале културом у тадашњој Македонији. И после толико година и после међународних успеха мојих македонских филмова, за које сам чак 80 одсто средстава донео из иностранства, ништа се није променило. Већ седам година сам на црној листи, сви моји ауторски пројекти су замрзнути у Македонији, па сам последња своја два филма снимио на другој страни света. Краткометражни „Тхе Енд оф Тиме” на Куби и дугометражни играни „Бикини Моон” у Њујорку.

Сада се променила влада у Македонији, али однос културне елите према мени није, што ме не изненађује и не узнемирава, јер завист и љубомора не питају за партијску припадност и веома су јак извор енергије у оваквим устајалим и пакосним срединама.

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Laza
@Zuki: Ima reditelja koji nisu osvajaci nagrada pa prave bolje filmove od njega. Koliko je samo velikih reditelja koji nikad nisu osvojili oskara. Nagrade ko nagrade, nisu merilo kvaliteta.
Velizar Kladusic
Slazem se. Ja recimo uvek biram da gledam filmove i citam knjige koji/koje nikada nisu osvojile ni jednu nagradu. U prevodu, ja sam isto kao i vi, druze Laki, antiprotivan. Sloboda narodu!
Predrag
Pitam se,da li bi Makedonci,u svojim glavnim novinama,na najudarnijoj strani stavili članak - Njujorčanin iz Srbije.
Сварог
Јесте, македонци увек скоро у свим новинама или ТВ медијумима стављају чланке за српских уметника. Нема ни једне емисије на ТВ станицама где нису заступљене српски уметници од свих генерација. Пустите Ви шта кажу и шта говоре политичари. Најважније је да се обичан народ поштује и себе и своје уметнике.
Danilo
Jel ovaj komentar predstavlja širokogrudost?
Misa
Zar ovaj ne rece da se povlaci iz filma i posvecuje samo fotografiji?!
Zuki
'Ovaj' je osvajač svetskih nagrada, a kako ste vi?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.