Из Коштунића на све четири стране Србије

Го­спо­дин Ма­са­ру На­го­ја из ја­пан­ског гра­да На­га­но пр­ви пут је до­шао ова­мо и оду­ше­вио се оним што је за­те­као. Ута­бо­рио се у Ко­шту­ни­ћи­ма, па ода­тле где стиг­не, куд га но­ге и ње­го­во ве­се­ло дру­штво од­ве­ду.

Ина­че, он је до пен­зи­је био ча­стан, а след­стве­но то­ме и ве­о­ма по­што­ван бан­кар, а код нас се пре­мет­нуо у до­бро­ду­шног чи­чу за­љу­бље­ног у му­зи­ку, оби­ча­је и дру­же­ње ко­је уз њих иде, и у но­ве при­ја­те­ље ко­је је упра­во сте­као.

– Све је та­ко јед­но­став­но и при­род­но, а љу­ди су ср­дач­ни – уз­дах­нуо је На­го­ја-сан. – Пот­пу­но је дру­га­чи­је од оног што сам чи­тао и слу­шао о ва­ма.

То­ли­ко му се до­па­ло да је по­чео да учи срп­ски. Чу­до од чи­че!

Али, и ње­го­ва дру­жи­на је под­јед­на­ко за­ни­мљи­ва: њих три­де­сет пе­то­ро са­ку­пље­них са свих стра­на све­та ски­та­ју Ср­би­јом и упо­зна­ју се с ов­да­шњим фол­кло­ром. „Док је не­ки рас­ту­ра­ју, ми је спа­ја­мо”, ка­жу то­бож за­ве­ре­нич­ки, ша­ле­ћи се. Да то ни­је пу­ко из­мо­та­ва­ње уве­рио се сва­ко ко је био у при­ли­ци да их чу­је ка­ко пе­ва­ју пе­сму „Ми­то, бе­кри­јо”, на срп­ском а без ак­цен­та, или да ви­ди ка­ко склад­но пре­пли­ћу ко­ла „мо­ра­вац” и „се­љан­чи­цу”! За ко­ло­во­ђу, си­гур­но из ина­та, ис­ту­ре осам­де­сет дво­го­ди­шњег Хај­неа Ци­мер­ма­на, не­кад про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та „Ру­прехт-Карл” у Хај­дел­бер­гу, а крај ње­га нај­мла­ђег Ју­ли­ја­на, шко­лар­ца из Мин­хе­на ко­ме је тек два­на­е­ста, па кад за­и­гра­ју из­гле­да као да је ста­ри­јем упо­ла ма­ње, а мла­ђем дво­стру­ко ви­ше. Ни­ко да их об­у­зда!

Ово не­сва­ки­да­шње дру­же­ње упри­ли­чи­ла су дво­ји­ца му­зи­ча­ра, а реч је о Вла­ди­ми­ру Та­на­си­је­ви­ћу из Бе­о­гра­да и Ча­ча­ни­ну Алек­сан­дру Смре­ки­ћу, ко­ји су осно­ва­ли Удру­же­ње „Цен­тар свет­ске му­зи­ке” („World Mu­sic Cen­tre”) да се ба­ви про­у­ча­ва­њем и чу­ва­њем тра­ди­ци­о­нал­не му­зи­ке, игре и пе­са­ма Бал­ка­на, па јед­ном или два пу­та го­ди­шње до­во­де у Ср­би­ју и Ко­шту­ни­ће го­сте из све­та „за­ра­же­не” фол­кло­ром. Овог пу­та до­шли су из Швед­ске, Не­мач­ке, Ен­гле­ске, Ита­ли­је, Бел­ги­је, Фран­цу­ске, Швај­цар­ске, Грч­ке, Ки­не и Ја­па­на. С њи­ма су и де­мон­стра­то­ри за оно што нам не при­па­да, а за ову при­ли­ку за­те­кли су им се Бо­рис Ди­ми­тров из Со­фи­је и Апо­сто­лис Скре­кас из Со­лу­на, са њи­ма и Зо­ран Јеф­тић, наш по­зна­ти фру­лаш.

– У Ко­шту­ни­ћи­ма нам је ба­за јер је ов­да­шње ет­но-се­ло „нај­срп­ски­је”, а усло­ви нај­бо­љи, па одав­де кре­ће­мо у раз­не екс­пе­ди­ци­је – об­ја­снио је Аца не без по­но­са. – За пет­на­ест да­на об­и­шли смо ка­њон Ув­ца, ов­чар­ско-ка­блар­ске ма­на­сти­ре, грн­ча­ре у Зла­ку­си­ма, Си­ро­гој­но, Гу­чу у вре­ме Са­бо­ра тру­ба­ча...

Ка­ко го­сти­ма из све­та ни­је би­ло до план­до­ва­ња, оно ма­ло сло­бод­ног вре­ме­на ис­пу­ни­ли су „се­ми­на­ри­ма” раз­ви­ја­ња ко­ра за ги­ба­ни­цу, при­пре­ма­ња свад­бар­ског ку­пу­са, ме­ше­ња и пе­че­ња хле­ба и ку­ва­ња ра­ки­је, па су и до­ма­ћи мо­гли од ср­ца да се на­сме­ју. Би­ли су за­ди­вље­ни не­пла­ни­ра­ним кон­цер­том Но­во­сад­ског цр­кве­ног хо­ра, ко­ји се у Ко­шту­ни­ћи­ма за­те­као у по­врат­ку са Са­бо­ра фру­ла­ша у При­сло­ни­ци, али и за­чу­ђе­ни што на чу­де­сној пла­жи крај за­ја­же­не Че­мер­ни­це не­ма ни­ког у шест ују­тру, у до­ба кад су они на­и­ла­зи­ли да пли­ва­ју је­зе­ром.

До­ма­ћи­ни су би­ли за­те­че­ни при­чом ма­дам Ке­ти, ди­рек­тор­ке шко­ле из Ли­о­на, да јој ку­ћа на­ли­ку­је му­зе­ју ди­на­сти­је Обре­но­вић бла­го­да­ре­ћи ње­ној при­ја­те­љи­ци а ми­ла­но­вач­кој сна­ји Си­го­лен, пра­у­ну­ци вој­ско­во­ђе Фран­ша д’ Епе­реа, а го­сти срп­ском на­ци­о­нал­ном ку­хи­њом ко­ја им је по­ма­ло ли­чи­ла на при­кри­ве­ни по­ку­шај „атен­та­та хра­ном”.

На ра­стан­ку, пре­пу­ни ути­са­ка, пре­срећ­ни због но­вих при­ја­тељ­ста­ва и рас­ту­же­ни што им је пре­крат­ко тра­ја­ло, да­ри­ва­ли су до­ма­ћи­ни­ма пре­ди­ван ду­бо­рез са ли­ко­ви­ма срп­ских вој­во­да из Ве­ли­ког ра­та, рад ва­ја­ра Дра­го­ва­на Бог­да­но­ви­ћа, а с њим и обе­ћа­ње да ће уско­ро по­но­во до­ћи... и по­не­ку су­зу. А бри­жни Ко­шту­ни­ћа­ни су им пра­ти­ли за пут хра­не и пи­ћа као да ће се ку­ћа­ма вра­ћа­ти пе­ши­це или та­љи­га­ма – и ду­го ма­ха­ли за њи­ма