Из Коштунића на све четири стране Србије
Господин Масару Нагоја из јапанског града Нагано први пут је дошао овамо и одушевио се оним што је затекао. Утаборио се у Коштунићима, па одатле где стигне, куд га ноге и његово весело друштво одведу.
Иначе, он је до пензије био частан, а следствено томе и веома поштован банкар, а код нас се преметнуо у добродушног чичу заљубљеног у музику, обичаје и дружење које уз њих иде, и у нове пријатеље које је управо стекао.
– Све је тако једноставно и природно, а људи су срдачни – уздахнуо је Нагоја-сан. – Потпуно је другачије од оног што сам читао и слушао о вама.
Толико му се допало да је почео да учи српски. Чудо од чиче!
Али, и његова дружина је подједнако занимљива: њих тридесет петоро сакупљених са свих страна света скитају Србијом и упознају се с овдашњим фолклором. „Док је неки растурају, ми је спајамо”, кажу тобож заверенички, шалећи се. Да то није пуко измотавање уверио се свако ко је био у прилици да их чује како певају песму „Мито, бекријо”, на српском а без акцента, или да види како складно преплићу кола „моравац” и „сељанчицу”! За коловођу, сигурно из ината, истуре осамдесет двогодишњег Хајнеа Цимермана, некад професора универзитета „Рупрехт-Карл” у Хајделбергу, а крај њега најмлађег Јулијана, школарца из Минхена коме је тек дванаеста, па кад заиграју изгледа као да је старијем упола мање, а млађем двоструко више. Нико да их обузда!
Ово несвакидашње дружење уприличила су двојица музичара, а реч је о Владимиру Танасијевићу из Београда и Чачанину Александру Смрекићу, који су основали Удружење „Центар светске музике” („World Music Centre”) да се бави проучавањем и чувањем традиционалне музике, игре и песама Балкана, па једном или два пута годишње доводе у Србију и Коштуниће госте из света „заражене” фолклором. Овог пута дошли су из Шведске, Немачке, Енглеске, Италије, Белгије, Француске, Швајцарске, Грчке, Кине и Јапана. С њима су и демонстратори за оно што нам не припада, а за ову прилику затекли су им се Борис Димитров из Софије и Апостолис Скрекас из Солуна, са њима и Зоран Јефтић, наш познати фрулаш.
– У Коштунићима нам је база јер је овдашње етно-село „најсрпскије”, а услови најбољи, па одавде крећемо у разне експедиције – објаснио је Аца не без поноса. – За петнаест дана обишли смо кањон Увца, овчарско-кабларске манастире, грнчаре у Злакусима, Сирогојно, Гучу у време Сабора трубача...
Како гостима из света није било до пландовања, оно мало слободног времена испунили су „семинарима” развијања кора за гибаницу, припремања свадбарског купуса, мешења и печења хлеба и кувања ракије, па су и домаћи могли од срца да се насмеју. Били су задивљени непланираним концертом Новосадског црквеног хора, који се у Коштунићима затекао у повратку са Сабора фрулаша у Прислоници, али и зачуђени што на чудесној плажи крај зајажене Чемернице нема никог у шест ујутру, у доба кад су они наилазили да пливају језером.
Домаћини су били затечени причом мадам Кети, директорке школе из Лиона, да јој кућа наликује музеју династије Обреновић благодарећи њеној пријатељици а милановачкој снаји Сиголен, праунуци војсковође Франша д’ Епереа, а гости српском националном кухињом која им је помало личила на прикривени покушај „атентата храном”.
На растанку, препуни утисака, пресрећни због нових пријатељстава и растужени што им је прекратко трајало, даривали су домаћинима предиван дуборез са ликовима српских војвода из Великог рата, рад вајара Драгована Богдановића, а с њим и обећање да ће ускоро поново доћи... и понеку сузу. А брижни Коштунићани су им пратили за пут хране и пића као да ће се кућама враћати пешице или таљигама – и дуго махали за њима
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.