Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ”: ГУРИНДЕР ЧАДА, британско-индијска редитељка

Одрасла сам с осећајем да немам домовину

Гуриндер Чада (Фото: Дубравка Лакић)

Пред биоскопском публиком у Србији, од 24. августа, наћи ће се британско-индијски филм „Кућа краљевог намесника” („Viceroy’s House”) британске редитељке индијског порекла Гуриндер Чаде, познате по врло добрим филмовима „Баџи на плажи”, „Играј као Бекам”, „Невеста и предрасуда” и „Изванредан живот после живота”. У њима се увек дотицала питања, интересовања и муке својих сународника што попут ње имају избегличко наслеђе.

Јер, Гуриндер Чада је рођена 1960. у Најробију, у Кенији, у избегличкој индијској породици Сика из Пенџаба, дела Индије који је 1947. припао новооснованој држави Пакистан, да би с две године отишла у Енглеску, у Лондон, који је постао њен трајни дом.

Управо о тој историјској, а често прећуткиваној 1947. години говори њен нови филм, чији су главни јунаци лорд Луис Маунтбатен и његова супруга леди Едвина Синтија Анет Маунтбатен, војвода и војвоткиња од Бурме. Лорд Маунтбатен као рођак британског краља био је последњи краљев намесник у Индији када је, током тек проглашене независности ово бивше британско колонијално царство било подељено на две државе, Индију и Пакистан с муслиманском већином, и када је почело насиље и покољи који су довели до смрти око двеста хиљада људи...

Јунаци Гуриндериног дирљивог и живописног филма, историјске драме, јесу и житељи Индијског потконтинента, чија се судбина преко ноћи променила, одвојивши породице и пријатеље једне од других.

У ексклузивном разговору за „Политику” Гуриндер Чада говори и о свом одрастању уз две различите истине и о преломном тренутку када је решила да сними овај и овакав филм...

Пред све ваше филмске јунаке у једном тренутку се поставља питање од животне важности: Индија или Пакистан. Када бих га сада поставила како бисте ви одговорили?

А, боже. Да. Није то лако питање. Ипак, одговорила бих вам – Пенџаб, што значи обоје.

Филм је инспирисан и истинитом животном причом ваше баке, ви сте одрастали под сенком те приче?

Јесам. Одрастала сам у Енглеској, али никада нисам имала домовину у оном правом смислу. Лондон је мој дом, али је мој завичај тамо, у једној другој земљи која се већ дуго зове Пакистан. Ја јесам Индијка, али моја домовина није ни Индија, а ни у Пакистан нам није било дозвољено да идемо. Дакле, одрасла сам с тим осећајем да заправо немам праву домовину. Моја бака је живела с нама, а када год би се на телевизији појавили какви снимци насиља у Пенџабу, она би била веома узнемирена и гасила би телевизор. Не би помагало када бих је умиривали речима да не брине јер је у Енглеској. Она би тада увек рекла: „Ви не знате шта се тамо све догађало”.

И причала вам је о томе?

Јесте, али су ми као детету те њене приче биле увек негде иза главе. Тек много година касније, док сам била у школи, учили су нас да су се тамо људи тукли и међусобно убијали и да британска империја није имала другог начина до да подели једну земљу на две. На Индију и Пакистан. И уз такве приче сам одрастала.

Али сте знали и за другу страну медаље?

Мајка ми је увек говорила да су људи тамо годинама и годинама живели заједно. Једни поред других и то поприлично срећно и хинду, и муслимани, и будисти, и хришћани. И онда се све то десило изненадно, готово преко ноћи и све се променило. Одрасла сам, дакле, уз те две различите приче. Када ми се указала прилика да најзад одем у Пакистан први пут, у област која је домовина мојих предака, била сам дубоко дирнута како су ме тамошњи људи примили отворених руку, говорећи ми како сам њихова ћерка и како тамо припадам. Пронашла сам и кућу мога деде из које је моја бака са своје петоро деце морала да оде као избеглица и у коју су се после уселили људи који су морали да оду из Индије.

Иза филма „Кућа краљевог намесника”
(Фото: МЦФ)

Је ли то био тај пресудан тренутак када сте одлучили да испричате ову филмску причу?

Јесте. Тада сам знала да морам то да испричам. Да причам о обичним људима, о обичним избеглицама и о свему што се њима догађало због једне одлуке политичара. Много сам сати провела у британској библиотеци истражујући све детаље и документе који су сведочили о подели Индије 1947. године и о начину те поделе. За мене је то било велико откровење. Уронила сам у свет тих политичких одлука и политичког чина дизајнираног од стране Британаца.

По принципу – завади па владај?

Управо тако. И то је управо био снажан разлог да испричам ову причу, а да уз то испричам и све муке и страдања обичних људи, припадника народа који је морао да се определи на коју ће страну.

Кључну улогу у подели Индије, у овом фасцинантном и важном историјском периоду имао је војвода Луис Маунтбатен као краљев намесник, а он је у вашем филму представљен као симпатичан човек?

Одрастала сам са сазнањем да су га многи у Индији апсолутно мрзели и кривили за поделу земље. Говорили су да је он уништио Индију. Када сам почела рад на филму говорили су ми да ми је дужност да уверим свет у то какав је он страшан човек био и шта је све урадио. Међутим, уместо да с прекоравањем говорим о њему ја сам покушала да покажем да је он дошао с намером да помогне Индији, али да није успео много тога да уради јер је већ тада постојао „дневни ред” људи, локалних политичара који су већ желели неку врсту поделе територије и стварали догађаје како би му олакшали одлуке. Војвода Маунтбатен је са собом донео и напредак, а то је донело још више проблема. Значи, он није у потпуности био једини кривац.

За улогу Маунтбатена сте одабрали Хјуа Боневила?

Мислила сам да је он савршена особа за ту улогу, за шармантног енглеског момка, с веома поштеним приступом и жељом да задовољи све, али у стварима које су изван његових дубина. Боневил је то врло добро схватио и одлично одиграо своју улогу. Занимљиво је да је током снимања налазио времена да ради у добротворним индијским организацијама.

Улогу Маунтбатенове веома утицајне супруге, леди Едвине, поверили сте популарној америчкој глумици Џулијан Андерсон, а малу а важну улогу има и легендарни индијски глумац Ом Пури који није дочекао да види готов филм?

Џулијан је била толико посвећена свом лику да је чак и физички веома заличила на леди Едвину. Била је фасцинирана детаљима из њене богате биографије и њеним активизмом, али и свим оним што је открила о важном историјском догађају о којем није учила у својој америчкој школи. Ом Пури је био одушевљен радом на овом филму о Индији, првом после 35 година од настанка „Гандија” у којем је глумио као младић. Нажалост, преминуо је у јануару и није видео финалну верзију „Куће краљевог намесника” чијим је сценаријем био одушевљен. Последњих месеци био је прилично узнемирен због мржње између влада Индије и Пакистана и било му је драго што је његов последњи филм управо онај који тражи више разумевања и помирење између две земље.

Јесте ли показали „Кућу краљевог намесника” неком од наследника војводе Маунтбатена и леди Едвине?

Јесам, показала сам леди Памели, најмлађој ћерки Маунтбатен, а она је на пројекцију позвала своју децу и унуке, тако да их је на крају било више од 30. Мислим да је леди Памела била одушевљена филмом, а унуци су стварно одахнули јер су видели много добрих ствари о дедином животу. Писали су ми касније речи захвалности и рекли да је за њих овај филм био просветитељски.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Milan
Draga gospođo i mi imamo jednog Čadu ovde u Beogradu. Kako izgleda, možda vam je i rođak, samo znam da nije umetnik.
Marko
Gledao na FESTu. Odlican film.
Коста
Ја немам домовину, али знам да имам отаџбину.
problem
Ja sam odrasla sigurna da imam domovinu, to nije bilo upitno. Sad iz dana u dan sam sve više ubeđena da je nemam. Svačija je pre nego moja.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.