Едукација оболелих од дијабетеса – кључна за контролу болести

Оболели од дијабетеса у Србији сигурно маштају о тренутку када ће им сви савремени лекови бити доступни, када ће моћи да добију на рецепт модерне уређаје ради боље контроле болести, када ће у болници имати прилике да вежбају кување здраве хране али и да им стручњаци помажу приликом креирања ципела које одговарају њиховом стопалу. Управо о овим стварима не морају много да размишљају становници скандинавских земаља, којима је све то омогућено. 

Стручњаци издвајају Шведску као пример земље која има одличан систем за борбу са дијабетесом, а која може да се подичи и чињеницом да је израдила национални регистар оболелих. Швеђани добро раде на превенцији дијабетеса, откривању болести, приступу лечењу, а сматра се да треба да раде још на унапређењу физичких активности у школама.

Слична је ситуација и у Данској, у којој се бележи око 300.000 оболелих од шећерне болести. Екипа „Политике” имала је прилике да у Копенхагену обиђе „Стено дијабетес центар”, прву болницу у Европи која је специјализована за лечење, истраживање и превенцију дијабетеса и едукацију здравствених радника из ове области, а која 3. новембра ове године обележава 85 година постојања. У овој установи се годишње прегледа око 5.700 пацијената који долазе на тромесечне контроле. Будући да се ради на изградњи нове болнице у Копенхагену, планирано је да се у њој, када се отвори 2020. године, лечи око 13.000 људи. „Ново Нордиск фонд” у великој мери потпомаже рад ове установе.

Др Амра Ћирић Алибеговић, угледни лекар у овој болници, појашњава да се ова установа налази на историјски важном месту где је створен

„Ново Нордиск”. Она истиче да у Скандинавији има доста оболелих од дијабетеса типа 1, око 50.000 пацијената, иако преовладава оболевање од дијабетеса типа 2. Проблем је што се Данци све мање крећу, иако важе за бициклистичку нацију, доста има гојазних људи, што све представља ризик за настанак дијабетеса. У Данској је правило такво да када се пацијент разболи најпре одлази код свог породичног лекара. У случају потребе и компликованих случајева, он се шаље даље код специјалисте у болницу.

– Ми имамо специјални програм за дијабетичаре, где они прво причају са едукованом медицинском сестром и дијететичаром, да би им се направио план исхране. Могу да похађају и курс исхране. Важно је да се образују о начину живота, а не само да им се дају лекови и да се пошаљу кући. Затим долазе код специјалисте да се образују око терапије. Имају могућност и да дођу на саветовање у вези са начинима вежбања или пливањем. На контроле се јављају на свака три месеца, али и раније у случају да им се стање искомпликује. Лечење најпре почиње таблетама, а касније се тек уводи инсулин. Код нас особа која има неку хроничну болест добија слободан дан, који плаћа фирма – појашњава др Ћирић Алибеговић.

У овој установи постоји и клиника за стопала где пацијенти долазе да би им се проверила циркулација, осећај у прстима, а праве им се и ручно рађене кожне ципеле како би се спречило стварање рана. Ту су и офталмолози који воде рачуна о компликацијама са очима.

– У Данској свако ко има шећерну болест има право на неограничен број тракица за проверу шећера. У последње време је популаран „фристајл либре”, то јест машиница која се залепи на надлактицу и помоћу које се мери шећер, што се показује на дисплеју. Тада знају да ли треба, на пример, да устану са састанка да попију воћни сок, ако је шећер превише пао. А исто тако може да се очита и какав им је шећер био у току ноћи. То се исто добија од државе – истиче наша саговорница.

У Србији је ситуација нешто другачија. Бојана Марковић из Удружења за борбу против дијабетеса „Плави круг” наглашава да наша земља не касни много у односу на развијен свет, али да оболели од дијабетеса нису довољно едуковани о томе какву исхрану треба да имају па им доста значи организација предавања на ову тему. Засад је далеко од наше земље едукативно кување у болници.

– Познато нам је да постоје савремени мерачи шећера, али се они не добијају о трошку државе већ их пацијенти сами купују у иностранству. Уређај кошта око 60 евра и траје 14 дана, па се онда нови набавља. Много је лакше функционисати са њим јер не морају људи да се боцкају више пута дневно ради провере нивоа шећера у крви. Код нас је проблем и заказивање прегледа код ендокринолога – истиче Марковићева.

Како наглашава др Златибор Лончар, министар здравља Србије, око 470.000 одраслих, или 8,1 одсто, у нашој земљи живи са дијабетесом, а готово половину оболелих чини радно активно становништво. Томе треба додати још око 240.000 особа које немају постављену дијагнозу дијабетеса и које се не лече. Због благих симптома, најчешћи тип шећерне болести, тип 2 може годинама да протиче неопажено, што је и разлог због чега 39 одсто оболелих у европском региону није свесно своје болести. Открива се случајно, када је болест узнапредовала и компликације наступиле.

– Крајем 2014. године, на иницијативу Републичке стручне комисије за превенцију и контролу шећерне болести, Министарство здравља је покренуло обнављање саветовалишта за дијабетес у домовима здравља – појаснио је др Лончар.

Готово трећина пацијената већ има једну или више касних компликација у тренутку откривања дијабетеса. У европском региону дијабетес је одговоран за готово 10 одсто трошкова у здравству, углавном намењених лечењу компликација. Процењује се да су ови директни трошкови дијабетеса у Србији 2013. године износили 490 евра по пацијенту или 230 милиона евра годишње.