​Лево, левље, најдесније

Видети чашу као полупразну радије него полупуну понекад је знак оптимизма, барем када се с позиције власти одмерава колико се у њој наталожило синдикалне жучи.

Радничке вође су на улице извеле 200.000 Француза да демонстрирају због најављених измена Закона о раду, али тим наоко великим бројем много задовољнији може бити онај на којег је њихов бес био усмерен. Нови председник Француске Емануел Макрон добио је помиловање: суочио се са тек половином масе која је прошле године протестовала због сличних планова његовог претходника, Франсоа Оланда.

За Оландов наум је двоструко већа гомила демонстраната била до врха испуњена чаша отрова коју су му силом излили низ грло.

Пролетос се још страховало се да ће социјално-економско незадовољство Француза изручити земљу у руке Марин ле Пен, која их је, типично за крајње десничаре, мамила псеудолевичарском реториком. Мада пре избора није скривао да смера тржишне реформе које погодују послодавцима – нарочито деликатне у ово време социјалних превирања и противне француској традицији јаке заштите радничких права и сигурности запослења – Макрон је и Ле Пенову надвладао и синдикате умирио. Већина њих се овог пута уздржала од протеста каквима су и пре Оланда успевали да затуку помисао на мењање француског Закона о раду.

УСКРСАВАЊЕ ЕВРОПСКОГ РАЈА: Малаксалост чувених француских синдиката није једино што европским левичарима квари срећу због тога што је управо у Француској, као и на изборима у Холандији и Аустрији, заустављено надирање крајње деснице које се чинило неминовним након брегзита и победе Доналда Трампа. У Норвешкој ће конзервативци, први пут од 1985. године, добити други узастопни мандат за оснивање владе. Као што су и норвешки лабуристи дуго водили у анкетама па ипак подбацили, и за немачке социјалдемократе се чинило да ће заоштравањем левичарских аспеката свог програма и наглашавањем економских мука већине сународника престићи демохришћане Ангеле Меркел. Ипак, по свему судећи, на изборима у идућу недељу социјалдемократе ће опет изгубити.

Можда ово значи да су прилике у Европи, колико год деловале крхко, стабилизоване и да већина људи осећа благодети рекордне запослености у Европској унији, о којој је пре неколико дана говорио председник Европске комисије Жан Клод Јункер. Привреда се постојано опоравља након кризе, број миграната се смањује. У тим околностима, политичке крајности отпадају и партије центра се, радећи помало за практично све групе становништва и у име готово свих идеологија, држе на власти. Сви су делимично задовољни, колико је већ довољно да не дижу побуну, бар до даљег.

СУМОРНА ПЕРСПЕКТИВА: Посматрано на дуже стазе, јер се ваља спремати и за неку будућу кризу, пред левицом су суморни изгледи. И у земљама где је неки облик социјалдемократије традиционално јак – Француској, Норвешкој и Немачкој – левица не успева да искористи губитак замаха крајње деснице на нивоу Европе и да поврати гласаче које јој је ова преотела квазилевичарским обећањима.

Утолико је било непоштено када је Трамп проглашен лажовом који измишља некакву алтернативну левицу, нову скупину радикала склоних насиљу, да би је изједначио са алтернативном десницом, што је име под којим се крију верзије неонациста за 21. век. Алтернативна левица заиста постоји, али одавно и не тамо где је Трамп тражи: то је крајња десница, која се увек приказивала као социјалистичка снага искренија од оних са левице и тако је тукла њеним сопственим оружјем, нарочито у кризним временима, попут оних за које још није извесно да су у Европи прошла, ма шта причао Јункер.

У САД се ваљда није ни могао очекивати пробој левице, али би се она морала лецнути због тога што, осим у Европи, тле под ногама губи и на другом континенту где је имала упориште, у Јужној Америци. Не би се смела заваравати ни тиме што су у Великој Британији лабуристи привидно ојачали, јер се и од њих све већи удео сиромашних слојева одлива десници.

Многи богаташи су, противно радо ширеном миту о привржености крупног капитала отвореним границама, већ притрчали ксенофобима: довољно је само погледати мрежу финансијера Трампа и брегзита. Приклонила им се и средња класа, вечито уплашена за свој иметак и брза да поверује да ће га заштитити смештањем читаве државе у бункер, одстрањивањем туђина и ућуткивањем неподобних.

То што левица не уме употребити сопствени популистички репертоар већ га препушта крајњој десници, ипак, није само њен проблем. За политички центар важи: ако га себи не вуче левица, вући ће га десница. Већ је приметно да класични конзервативци одолевају екстремнијим десничарима тако што делом усвајају њихов расизам, економски остајући при оном схватању тржишта по којем његова слобода углавном важи за послодавце док већина запослених мора непрекидно стрепети да ће изгубити све што има. Пошто су и крајњи десничари досад, шта год претходно причали, на крају увек склапали савез са онима који имају новца да финансирају њихове полицијски устројене државе у вечитом ратном стању, та идеолошка комбинација може бити уграђена у неку нову нормалу Европе. Ако се то деси, оптимизам будућих Јункера звучаће још сумњивије него данас.