Вакцину одбијају и због религије
Око три милиона невакцинисаних људи у свету сваке године умре од дифтерије, тетануса, великог кашља и малих богиња, а највише малишани млађи од пет година. Око милион особа у Европском региону Светске здравствене организације није вакцинисано основним вакцинама против болести које се могу превенирати вакцинацијом, па су бројне земље суочене са епидемијама малих богиња, рубеле, заушака које се јављају код осетљиве популације која није добила цепиво или није вакцинисана на време.
У Србији се у последње време доста ради на појачавању казнене политике према оним родитељима који не желе да вакцинишу децу, али треба знати да се и у другим земљама здравствени радници боре да убеде маме и тате да не одбијају вакцине за најмлађе.
Екипа нашег листа, захваљујући пројекту делегације ЕУ у Србији који спроводи Британски савет, имала је прилике да посети седиште Светске здравствене организације – Регионалне канцеларије за Европу у Копенхагену, у Данској, где смо разговарали са др Драганом Јанковићем, са Програма вакцинабилних болести и имунизације.
– Препорука СЗО је да се деца вакцинишу јер је то доказан начин да се спречи појава болести и да се заштити здравље детета. То је наша глобална политика у све 194 земље. Како ће која држава спровести програм систематске вакцинације одлука је коју доносе национална министарства здравља и референтне установе система, сагледавајући многе факторе, пре свих колико су одређене болести присутне, каква је развијеност и структура здравственог система, какав је однос становништва према вакцинацијама. На основу података из 53 земље Европског региона СЗО, висок обухват вакцинацијом не може се генерализовано повезати са постојањем или одсуством законске регулативе, односно са обавезном или добровољном вакцинацијом. У Скандинавији, Данској и Шведској на пример, постоји систем добровољног одлучивања. Дакле, вакцинација није обавезна. Са истим системом, дански обухват вакцинацијом је нешто нижи од шведског. У Србији и Мађарској вакцинација је обавезна, и опет постоји велика разлика у обухвату неким вакцинама у ове две земље. Разлози зашто се не вакцинише су разни, а опет у свим земљама слични. Неко не жели вакцину због религије, неко мисли да она није добра, неко нема времена да оде у здравствену установу, а неке земље имају проблема са набавком вакцина. У Данској је најмање деце вакцинисано у Копенхагену, а и друге земље у Европи имају проблеме са имунизацијом у великим градовима – појашњава др Јанковић.
Он напомиње да од када је направљена вакцина – постоји и антивакцинални лоби, као и да је наглашавање важности вакцинације много битнија вредност закона него сама казнена политика.
– Не постоји вакцина која је 100 одсто ефикасна, и међу вакцинисаном децом биће оних који нису успели да развију имунитет, али су вакцине најбоља и некад једина заштита од болести. Висок обухват је битан јер се тако штите деца која не смеју да се вакцинишу због хроничних болести. Она су највише угрожена када се нађу у окружењу деце којој родитељи не дозвољавају да добију цепиво. Приче у вези са ММР вакцином су омиљене међу антивакциналним лобијем јер сеју страх међу родитељима од неуролошких поремећаја пре свега аутизма код деце. То је неосновано. Само се поремећај најчешће открива у истом узрасту када се добија и ова вакцина. Та прича је пала на свим основама, не постоји узрочно-последична веза и све студије су то одбациле – додаје др Јанковић.
У Министарству здравља Србије напомињу да су анализе које се редовно раде показале да опада обухват вакцинисане деце из годину у годину и да је потребно предузети мере које ће на системски начин утицати на већи обухват вакцинисане деце. У овој институцији наглашавају да ће у наредном периоду радити још више на едукацији како грађана, тако и здравствених радника.
Према речима нашег угледног епидемиолога проф. др Зорана Радовановића, по многим мерљивим показатељима, од економије и висине дохотка, преко инфраструктуре и екологије, до демократске традиције и владавине права, Србија је ближа подсахарској Африци него Данској и Шведској.
– У уређеним друштвима, где се верује властима, па и лекари уживају поверење грађана, нема потребе законски наметати било коју меру која служи добробити и појединца и заједнице. Тако се на северу Европе, као и у другим земљама сличног степена развијености, вакцинација препоручује, али је обухват виши него у Србији. Тамо постоји апсолутно поверење у добронамерност лекара, па би сумња да он наступа у интересу мафије била схваћена као неуобичајено понашање и захтевала би да социјалне службе провере какви се додатни испади и ризици по дете мотају у глави такве особе – истиче др Радовановић.
Вакцинација је обавезна у деловима света које одликује скептичан однос према праведности друштвеног система и добронамерности власти (пример је САД, са 15, 16 вакцина обавезних за ступање у дечји, односно школски колектив) или где постоји лагодан однос према обавезама, као на југу Европе (Италија, Француска, Шпанија).
– Наметнута је лажна дилема да ли је вакцинација питање људских слобода. За појединца који живи у заједници, лична слобода престаје тамо где почиње да угрожава слободу другог човека. Одлука о вакцинацији није демократско, већ цивилизацијско питање. Циљ је да се постигне висок обухват, а ствар је тактике како ће се достићи тај циљ. У земљама ЕУ је обухват вакцином против малих богиња, заушака и рубеоле (ММР) бар 90 одсто, са изузетком Италије и Кипра, где је 85 одсто. Управо зато су Италијани увели обавезну вакцинацију и против ове три болести – додаје др Радовановић.
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.