Субота, 31.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗА­ШТО МР­ЗИМ ПО­НЕ­ДЕ­ЉАК

Види, види Ујка Сам на писаћој машини

Срђан Печеничић

Мо­рам да свра­тим до веб-мај­сто­ри­це да ми сре­ди комп.

Не­што тро­ки­ра.

Она ра­ди у ста­кле­ној згра­ди у цен­тру.

Чим уђем по­здра­ви­ћу обез­бе­ђе­ни­цу, а мај­сто­ри­ци не­ћу на­зва­ти до­бар дан већ „ба­ци пет” и не­хај­но ре­ћи: „Где си се­стро, бра­те, од кад те ни­сам јбт ви­део?”

Ето, знам и ја шта је род­на рав­но­прав­ност.

***

Али ни­је род­на рав­но­прав­ност у то­ме што се за­ни­ма­ње веб-мај­стор и веб-мај­сто­ри­ца раз­ли­чи­то пи­шу већ је род­на рав­но­прав­ност ка­да су исто пла­ће­ни она и он.

А ни­су.

***

Ува­же­ни про­фе­сор уни­вер­зи­те­та, со­ци­о­лин­гви­ста (да је Ран­ка био би со­ци­о­лин­гви­сти­чар­ка, кô не­ка бо­лест) Ран­ко Бу­гар­ски ре­че оно­мад: „Аман, љу­ди па ни­ко нор­ма­лан не спо­ри род­ну рав­но­прав­ност, али ко оде у крај­ност – по­ста­је сме­шан!” 

Ни­је та­ко, ка­же Мир­ја­на Ка­ра­но­вић, она зна бо­ље, као род­но рав­но­прав­на има и иста са­зна­ња као про­фе­сор; ни­је ва­жно ка­ко шта из­гле­да не­го да ли се ти­ме до­ла­зи до ци­ља!

Хм, да, али ка­ко да те по­шту­јем ако ти се сме­јем. Ка­ко да оста­нем озби­љан ако ти је ро­ђа­ка тре­нер­ка, се­стра од тет­ке по­шта­ри­ца, ба­ба би­ла оџа­чар­ка, а ћер­ка до­пи­сни­ца, из ми­ло­ште на­зва­на раз­глед­ни­ца.

Не би­ва то на си­лу.

***

Ми кад год смо хте­ли не­што на си­лу од­мах су нас бом­бар­до­ва­ли. А кад дру­ги не­што хо­ће на си­лу, а ти о то­ме имаш соп­стве­но ми­шље­ње, опет си кан­ди­дат за стра­да­ва­ње. 

Ако ЕУ ка­же род­на рав­но­прав­ност, он­да мо­ра би­ти род­на рав­но­прав­ност ма­кар пра­те­ћи ефек­ти би­ли и за­бав­ни. Ни­је ва­жно, ти то не раз­у­меш. Шта не раз­у­меш, об­ја­сни­ће ти глум­ци. Они су дру­га Ср­би­ја. Цео жи­вот из­го­ва­ра­ју му­дре и ле­пе ре­че­ни­це, а он­да у из­ма­гли­ци за шан­ком по­ми­сле да су их са­ми сми­сли­ли. Та се по­ми­сао од­мах раз­ве­је кад сед­ну осо­ко­ље­ни да пи­шу тви­то­ве и по­ка­жу сву сво­ју ело­квент­ност, пи­сме­ност и кул­ту­ру ди­ја­ло­га.

На си­лу је сти­гла и Па­ра­да. Не вој­на, она је си­ла по се­би, већ ова ша­ре­на. Де­ве­де­сет од­сто Ср­би­је је би­ло про­тив ње, и то­ли­ко је и оста­ло у том уве­ре­њу и да­нас са­мо се ви­ше не гла­ска­ју јер ако ка­жеш пе­дер, а не геј ти си хо­мо­фоб или хо­мо­фо­би­ца, а за то се иде у за­твор.

***

И за глу­пе и зло­на­мер­не од­мах да об­ја­сним. И су­пру­га и ја има­мо при­ја­те­ље ме­ђу ша­ре­ном ску­пи­ном, до­ла­зе нам на сла­ву, за­јед­но смо и ле­то­ва­ли, ове што ми зна­мо кул­тур­ни су и нат­про­сеч­но обра­зо­ва­ни, је­дан од њих са­да ће да док­то­ри­ра...

Али ја сам лич­но ду­бо­ко про­тив то­га да се у шко­ли, а на по­гре­шан на­чин, учи да је то нор­мал­но, да је то са­мо из­бор. Е, то је увоз иде­о­ло­ги­је, а иде­о­ло­ги­ја да ни­је иде­о­ло­ги­ја зва­ла би се на­у­ка. Ма­ње ду­хо­ви­ти би ре­кли да је по­зна­то шта је „по­за­ди­на” овог слу­ча­ја, али ја др­жим да би би­ло нео­збиљ­но да се са­мо под­смех­не­мо они­ма што би оп­ште­ње с осо­ба­ма истог по­ла из­ди­гли на ни­во иде­о­ло­ги­је.

И на­ста­вим ја у том сти­лу, ка­жем да сам про­тив јав­них ма­ни­фе­ста­ци­ја те вр­сте и као и сва­ко­га пу­та по­ша­љем текст пре штам­пе сво­јим при­ја­те­љи­ма до чи­јег ми је ми­шље­ња ста­ло и од јед­не од њих до­би­јем сле­де­ћи, стра­шан по мој текст, од­го­вор. 

Тра­жи­ли сте де­мо­кра­ти­ју, гле­дај­те:

***

„... За­што то уоп­ште ко­мен­та­ри­шеш? ... И за­што на та­кав на­чин? Па шта су ти љу­ди, иди­о­ти, бо­ле­сни­ци, љу­ди са по­себ­ним по­тре­ба­ма, шта? И кад ка­жеш – и мо­ја су­пру­га и ја ... ето по­зна­је­мо не­ке, чак их и по­зи­ва­мо у ку­ћу ... Па ти на тај на­чин по­ни­жа­ваш и се­бе, а и сво­је та­ко­зва­не при­ја­те­ље – ко­ји то сва­ка­ко ни­су, чим мо­жеш да их на ова­кав на­чин по­ми­њеш … Па шта су они – ни­жа људ­ска би­ћа ко­ја не мо­гу да по­стиг­ну уоби­ча­је­не ства­ри, на при­мер да бу­ду док­то­ри или док­то­ри на­у­ка, па кад у то­ме ус­пе­ју, њи­хов успех је уто­ли­ко вред­ни­ји? Као да не зна­мо да су хо­мо­сек­су­ал­ци би­ли и је­дан Јо­ван Ћи­ри­лов и је­дан Дра­го­слав Сре­јо­вић ... По ме­ни, ов­де си ’пао’ на ис­пи­ту, оном људ­ском и ци­ви­ли­за­циј­ском ... Па не ра­ди се ов­де о то­ме да се они про­ше­та­ју и от­кри­ју ко су, да би­смо су­тра на њих ука­зи­ва­ли пр­стом ... Па ти љу­ди се са­мо бо­ре за сво­ја пра­ва, да су­тра кад је­дан умре, дру­ги мо­же да на­сле­ди ње­го­ву пен­зи­ју или стан, да им се при­зна не­ка­кав ста­тус, да их љу­ди не мал­тре­ти­ра­ју и за­кон­ски, због то­га ... Му­дра дру­штва то ре­ша­ва­ју на му­дар на­чин. При то­ме, не го­во­рим са­мо о та­мо не­кој ’раз­ви­је­ној’ Фран­цу­ској, Ен­гле­ској или сл. Је­дан Му­хи­ка (бив­ши уру­гвај­ски пред­сед­ник) ле­по је об­ја­снио – на­рав­но да смо при­зна­ли и њи­хов ста­тус и геј бра­ко­ве, и усва­ја­ње де­це – има­мо мно­го озбиљ­ни­ја по­сла ко­јим тре­ба да се ба­ви­мо, али сви за­јед­но као дру­штво, и ти љу­ди су нам и те ка­ко по­треб­ни, они су део на­шег дру­штва...” 

***

На­пра­ви ме дру­га­ри­ца „на ни­шта”, ре­као бих – с раз­ло­гом.

***

„Ме­диј­ска ин­ва­зи­ја САД на ре­ги­он”, „Аме­рич­ка ин­ве­сти­ци­о­на ком­па­ни­ја ККР ку­пу­је ре­дом”, „Па­да­ју те­ле­ви­зи­је јед­на за дру­гом”... 

И Љи­ља­на Смај­ло­вић се „за­бри­ну­ла” у днев­ним но­ви­на­ма: укруп­ња­ва­ње, мо­но­пол, ужас... Ова же­на се са­да „оправ­да­но бри­не” јер, за­бо­га, па она је уз по­моћ свих ше­фо­ва „По­ли­ти­ке” од бом­бар­до­ва­ња до Ра­ки­ћа да­нас (ко­ји се на срп­ском обра­тио но­ви­нар­ским удру­же­њи­ма на­звав­ши их ис­прав­но оло­шем) од нај­ста­ри­је и нај­моћ­ни­је ку­ће на Бал­ка­ну на­пра­ви­ла упра­во су­прот­но, ис­ко­па­ла је те­ме­ље за ово што до­ла­зи, а – са­да је ни­ко не зо­ве...?!

У там­ном бес­кра­ју, јед­не олуј­не но­ћи, Љи­ља ви­ди Уј­ка Са­ма ка­ко ја­ше на пи­са­ћој ма­ши­ни као на „то­ма­хав­ку”, до­ле­ће јој у сан и пи­та: 

– „Љи­и­и­љо, да ли би хте­ла и тре­ћи пут да бу­деш уред­ни­ца ’По­ли­ти­ке’, одав­но ни­си би­ла, а и ни­и­и­је све уни­ште­но, не­ки­ии ди­и­и­жу глас?”

– Па, ни­је да не бих мо­гла, али по­сле да бу­дем ам­ба­са­дор­ка (род­на рав­но­прав­ност) у Ва­шинг­то­ну.

– Не знам то, Љи­и­и­љо, се­ћаш се оно­мад кад смо пи­та­ли Та­ди­ћа, па...

***

Гле­дао сам као и сви фи­на­ле. Исто­ри­ја, чи­сто кô су­за. Мом­ци као пла­нин­ски по­ток, тре­нер ту не­где па ге­ни­је. Да­кле, исто­ри­ја. Су­тра­дан у „Бли­цу”, „Ку­ри­ру” и слич­ним из­да­њи­ма на на­слов­ним стра­ни­ца­ма ко­шар­ка­ши по ћо­шко­ви­ма, а удар­но – на­га­ђа­ња где је уби­је­на пе­ва­чи­ца. Аман бре, љу­ди, на че­му ви пра­ви­те ти­раж, ка­ко вас ни­је сра­мо­та? 

Удру­же­ња? Ево вам за­ни­ма­ци­ја, али не, то вас не за­ни­ма, ни­је по­ли­тич­ки ин­те­ре­сант­но. Ви се бри­не­те што је вла­сник при­ват­них но­ви­на остао без ли­ста јер др­жа­ва не­ће ви­ше да пла­ћа на­па­де на др­жа­ву. А сви ви­чу: др­жа­во на­по­ље из ме­ди­ја. Пре­ми­јер­ка је об­ја­сни­ла ко­ли­ко је па­ра (у)ба­че­но у тај бу­нар.

Уве­ли су раз­не но­ве пред­ме­те у шко­лу, али ло­ги­ка се још увек учи. И све док је ло­ги­ка на­у­ка, ма­ни­те ме с тим ту­жним при­ча­ма и штрај­ко­ви­ма гла­ђу.

Па и ја сам гла­до­вао пет го­ди­на по­сле пе­тог ок­то­бра, а да то ни­је био мој из­бор.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Miloš
Odlično, samo nastavi tako!
Srdjan
"Pa i ja sam gla­do­vao pet go­di­na po­sle pe­tog ok­to­bra, a da to ni­je bio moj iz­bor." S obzirom na ociglednu nepismenost pracenu zeljom da se od pisanja zivi, gladovanje ne cudi. O 'humoru' i posalicama ne bih da trosim slova. Aj' zdravo, Nesreco.
Горан
Одличан текст -сатиром против сатирања интелигенције и здравог разума овог народа.Штета што није у целини објављен и овде. Поздрав г.Козићу и редакцији!
Milivoje Radaković
Nema toga što neće naći publiku, Gorane, naročito prituposti, i loši vicevi o slabo rezumenim stvarima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.