Рањивост

Пустити некога близу себе и емоционално се везати за ту особу подразумева улажење у позицију емоционалне „рањивости”. Блиски односи, било да су партнерски или пријатељски, увек садрже могућност да нас блиска особа „рани”: да нас увреди, остави, изда или искористи. Управо због позиције рањивости многи беже од блискости.

Када смо са неким блиски и емоционално повезани, та особа нам је веома важна. Важно нам је шта она мисли о нама, шта осећа према нама и како се понаша према нама. Када нам нека непозната особа упути ружну реч, то не боли толико снажно и на исти начин као када нам ту исту реч упути блиска особа. Зато што нам је најважнија, важне су нам поруке које нам упућује. Зато у блиским односима могу настати нека од најснажнијих непријатнијих осећања.

Избегавање блискости

Нису ретки људи који су још као деца доживели веома непријатна осећања управо због поступака и изјава најближих. Како у детињству, управо на основу властитог искуства, људи стварају представу о блискости, многи изводе закључак да је блискост опасна, да не треба људе пуштати близу јер могу да повреде. Тако се изграђују личности које касније избегавају блискост, које се најбоље осећају када друге држе на сигурној дистанци.

Сличан резултат може настати тако што млада особа у основној или средњој школи доживи грубо одбијање или одбацивање од особе у коју је заљубљена. Због те патње она изводи закључак који постаје будуће животно правило – Никога не смем пустити близу ако не желим да будем поново повређена.

Људи који избегавају блискост избегавају позицију рањивости, желећи да постану „нерањиви”. Они своју снагу налазе у самосталности, доказујући да им други нису потребни, да све могу сами. То не значи да немају емоционалне партнере, већ да се за те партнере не везују довољно чврсто. Како стално очекују да ће бити повређени, увек су спремни да било ког тренутка буду напуштени. Оно што их теши јесте знање да у том случају неће много патити. Исти начин површног и лабавог емоционалног везивања могу имати и у другим врстама односа: према родитељима, деци, пријатељима.

Емоционално везивање је заправо друго име за љубав. Када некога заволимо и волимо га, ми смо емоционално везани за њега тако да нам постаје једна од најважнијих особа на овом свету – он постаје „наша” особа. Овакво емоционално везивање је подлога из које израстају разни други квалитети љубави: осећање припадности, прихваћеност, блискост, саосећајност, солидарност итд. А то су управо они квалитети који нечији живот чине испуњеним. А када се неко не везује, када нема нужне подлоге, он остаје без свих ових квалитета.

Није могуће одбацити само своја непријатна осећања. Када неко одбацује непријатна осећања, он се мора одрећи и свих других осећања, па и оних пријатних. Зато људи који се превентивно не везују емотивно за друге живе живот без љубави, у некој врсти прикривене усамљености и отуђености.

Туга друго лице љубави

Способност за љубав, да се воли и да се буде вољен, подразумева свесно улажење и подношење позиције рањивости. Свако ко се одлучи за љубав се истовремено одлучује и за страх за другога као и за тугу у случају губитка другога. Ако нам је стало до другога, онда нам неће бити свеједно шта је са њим. И то је тако, туга је нераздвојива од љубави. Може се рећи да је туга друго лице љубави јер као што је љубав емоционално везивање, у случају губитка вољене особе вишемесечно туговање јесте емоционално развезивање од ње.

Када посматрамо људске судбине можемо се запитати шта је боље или шта се више исплати: живети дистанцирано избегавајући рањивост или припадати другима кроз емоционално везивање и улажење у позицију рањивости? Јесте да дистанцирана особа није имала велике емотивне потресе у свом животу, али није ни живела пуни емотивни живот. Добит оних који се емоционално везују далеко превазилази повремене ситуације емоционалне рањености. Зато емоционално зреле личности не избегавају емоционално везивање упркос томе што знају да оно садржи позицију рањивости.