Ма­ње од сто­ти­ну Ср­ба у Сен­тан­дре­ји

Ка­да је 1913. го­ди­не усто­ли­чен епи­скоп Ге­ор­ги­је Зуб­ко­вић у Сен­тан­дре­ји, срп­ски на­род оку­пио се на глав­ном тр­гу да га по­здра­ви, ис­пра­ти до ње­го­ве ре­зи­ден­ци­је и та­ко про­сла­ви ово усто­ли­че­ње.

А ка­да је епи­скоп Зуб­ко­вић пре­ми­нуо 1951. го­ди­не, вер­ни­ци су опет при­ре­ди­ли до­сто­јан ис­пра­ћај. Ме­ђу­тим, пам­ти се та­да и јед­на нео­бич­на окол­ност. Ко­њи ко­ји су ву­кли ко­ла са ков­че­гом уз­не­ми­ри­ли су се; мо­ра­ли су да их ис­прег­ну, па је оку­пље­ни свет по­чео да ву­че по­греб­на ко­ла. То је би­ла и сим­бо­лич­на по­ру­ка при­вр­же­но­сти вер­ни­ка Бу­дим­ској епар­хи­ји СПЦ у усло­ви­ма про­го­на цр­кве, у нај­те­жим го­ди­на­ма ко­му­ни­стич­ке дик­та­ту­ре Ма­ћа­ша Ра­ко­ши­ја. И све до 1990. ни­је би­ло епи­ско­па на че­лу бу­дим­ске епар­хи­је, јер вла­сти ни­су до­зво­ли­ле да се по­пу­ни епи­скоп­ска сто­ли­ца...

Цео до­га­ђај за­бе­ле­жен је на фо­то­гра­фи­ји ко­ја је са­чу­ва­на у окви­ру про­јек­та „Сли­ка и пам­ће­ње – ди­ги­та­ли­зо­ва­ње и еви­ден­ти­ра­ње ста­рих и ар­хив­ских фо­то­гра­фи­ја Ср­ба у Ма­ђар­ској” Срп­ског ин­сти­ту­та у Бу­дим­пе­шти и Му­зе­ја Епар­хи­је бу­дим­ске. Ди­рек­тор ин­сти­ту­та Пе­ра Ла­стић го­во­рио је о овом про­јек­ту на ску­пу „Кул­тур­но на­сле­ђе Ср­би­је у све­ту”, не­дав­но одр­жа­ном у Ин­сти­ту­ту за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду у Бе­о­гра­ду.

– На усто­ли­че­њу епи­ско­па глав­ни трг је не­ка­да био пун љу­ди, док да­нас има ма­ње од сто­ти­ну Ср­ба у Сен­тан­дре­ји. Да­нас по­сто­је че­ти­ри пра­во­слав­не цр­кве у Сен­тан­дре­ји, та­да је би­ло се­дам – ка­же Пе­ра Ла­стић, чи­ји ин­сти­тут ра­ди ис­тра­жи­ва­ња о про­шло­сти Ср­ба у Ма­ђар­ској, као и о са­да­шњем ста­њу срп­ске за­јед­ни­це. Осно­ван је 2009, а ма­ђар­ска др­жа­ва га фи­нан­си­ра од 2011. го­ди­не и од та­да функ­ци­о­ни­ше ре­гу­лар­но.

У окви­ру про­јек­та „Сли­ка и пам­ће­ње”, ауто­ра Ко­сте Ву­ко­ви­ћа, ку­сто­са Му­зеј епар­хи­је бу­дим­ске у Сен­тан­дре­ји, па­ра­лел­но се ра­де и ин­тер­вјуи са вла­сни­ци­ма сли­ка ко­је су у по­ро­дич­ном вла­сни­штву ка­ко би се зна­ло ка­да је фо­то­гра­фи­ја сни­мље­на и ко­ји до­га­ђа­ји и лич­но­сти су за­бе­ле­же­ни на њој.

– Нај­ста­ри­ја по­ро­дич­на фо­то­гра­фи­ја из се­о­ске сре­ди­не ко­ја је ушла у ову фо­то­те­ку на­ста­ла је око 1880. го­ди­не, на њој је јед­на ба­ка са уну­ком, док је нај­ста­ри­ја сли­ка из град­ске сре­ди­не на­ста­ла око 1865. На сли­ка­ма су и све­ште­ни­ци из Сен­тан­дре­је, Јо­ван Иг­ња­то­вић, адво­кат и бла­гај­ник Срп­ске ште­ди­о­ни­це, пред­сед­ник удру­же­ња Ја­вор ко­је је об­у­хва­ти­ло пе­вач­ко дру­штво, по­зо­ри­шну гру­пу и чи­та­о­ни­цу. На сли­ка­мо за­па­жа­мо де­та­ље о јед­ном до­бу, ка­ко су се љу­ди обла­чи­ли на се­лу, ка­ко у гра­ду, ко­ји су би­ли се­о­ски ра­до­ви из­ме­ђу два свет­ска ра­та, ка­ко су из­гле­да­ле свад­бе­не фо­то­гра­фи­је, но­шња, ин­стру­мен­ти, ви­ди­мо на при­мер и по­след­њег гај­да­ша.    

До са­да има­мо 2. 500 ди­ги­та­ли­зо­ва­них фо­то­гра­фи­ја – ис­ти­че Ла­стић. 

Не­ка­да је био знат­но ве­ћи број Ср­ба на да­на­шњој те­ри­то­ри­ји Ма­ђар­ске, око 25 хи­ља­да ду­ша, ме­ђу­тим, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, у Ма­ђар­ској да­нас има од пет до де­сет хи­ља­да Ср­ба. Нај­ве­ћи број њих исе­лио се из­ме­ђу 1921. и 1931. у скла­ду са ми­ров­ним уго­во­ром скло­пље­ним по­сле Пр­вог свет­ског ра­та из­ме­ђу Ма­ђар­ске и Кра­ље­ви­не СХС ко­ји је пред­ви­ђао мо­гућ­ност из­бо­ра др­жа­вљан­ства, али то је по­вла­чи­ло исе­ља­ва­ње у др­жа­ву у ко­ју су иза­бра­ли. Углав­ном је пре­о­ста­ло са­мо се­о­ско ста­нов­ни­штво.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, за вре­ме со­ци­ја­ли­зма по­но­во се ства­рао град­ски слој та­ко што су се љу­ди по­ре­клом са се­ла шко­ло­ва­ли у Пе­чу­ју, Се­ге­ди­ну, Бу­дим­пе­шти и на­ста­ни­ли се у овим гра­до­ви­ма или по­слом сти­гли у град­ску сре­ди­ну. А по­сле 1990. Ма­ђар­ску на­се­ља­ва­ју из­бе­гли­це из Ср­би­је, Хр­ват­ске и Бо­сне.

У да­на­шње вре­ме Ср­би у Ма­ђар­ској, ка­ко до­да­је, има­ју у ви­ше на­се­ља ор­га­ни­зо­ва­ну ма­њин­ску на­ста­ву, а нај­зна­чај­ни­ја обра­зов­на уста­но­ва је срп­ски обра­зов­ни цен­тар у Бу­дим­пе­шти ко­ји но­си име Ни­ко­ле Те­сле и об­у­хва­та пред­школ­ску, основ­но­школ­ску и гим­на­зиј­ску на­ста­ву. При кров­ној пред­став­нич­кој ор­га­ни­за­ци­ји Са­мо­у­пра­ви Ср­ба у Ма­ђар­ској ко­ја је и но­си­лац кул­тур­не ауто­но­ми­је срп­ске за­јед­ни­це ра­де и Кул­тур­но-до­ку­мен­та­ци­о­ни цен­тар Ср­ба у Ма­ђар­ској у Бу­дим­пе­шти, као и пе­да­го­шки цен­тар за срп­ску ма­њин­ску на­ста­ву. У из­да­њу ове ор­га­ни­за­ци­је из­ла­зе Срп­ске не­дељ­не но­ви­не. У окви­ру јав­ног сер­ви­са еми­ту­је се не­дељ­на по­лу­ча­сов­на ТВ еми­си­ја на срп­ском и днев­на дво­ча­сов­на еми­си­ја на ра­ди­ју.

– Тре­нут­но до­бри по­ли­тич­ки од­но­си из­ме­ђу Ср­би­је и Ма­ђар­ске по­вољ­но се од­ра­жа­ва­ју на по­ло­жај на­ше ма­њи­не. По­след­њих го­ди­на су на ини­ци­ја­ти­ву пре­ми­је­ра уви­ше­стру­че­на у др­жав­ном бу­џе­ту сред­ства пред­ви­ђе­на за на­ци­о­нал­не ма­њи­не. Ма­ђар­ски устав је пред­ви­ђао да ма­њи­не има­ју пра­во на га­ран­то­ва­ни ман­дат у пар­ла­мен­ту, али је та од­ред­ба мо­ди­фи­ко­ва­на та­ко да са­мо омо­гу­ћа­ва да ма­њи­на до­би­је за­ступ­ни­ка ко­ји уче­ству­је у ди­ску­си­ји. Усво­је­на је и из­ме­на за­ко­на на осно­ву че­га је сва­ка ма­њи­на мо­гла да иза­бе­ре свог тзв. „порт­па­ро­ла” у пар­ла­мен­ту– ис­ти­че Ла­стић.

Наш са­го­вор­ник до­да­је да је ма­ђар­ска вла­да по­себ­ном од­лу­ком обез­бе­ди­ла и сред­ства за адап­та­ци­ју згра­де пр­ве срп­ске пре­па­ран­ди­је за по­тре­бе Му­зе­ја Епар­хи­је бу­дим­ске у Сен­тан­дре­ји и сред­ства за мо­дер­ни­за­ци­ју срп­ске шко­ле у Бу­дим­пе­шти, као и за отва­ра­ње но­ве срп­ске школ­ске уста­но­ве у Се­ге­ди­ну.

Ин­сти­тут је скром­на сред­ства до­био од Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Ср­би­је за про­је­кат ис­тра­жи­ва­ња остав­шти­не срп­ског ет­но­му­зи­ко­ло­га и ком­по­зи­то­ра Ти­хо­ми­ра Ву­ји­чи­ћа из Ма­ђар­ске.

– Ин­сти­тут при­пре­ма и мо­но­гра­фи­ју о је­ди­ном срп­ском ма­на­сти­ру у Ма­ђар­ској – Гра­бов­цу, на се­ве­ру Ба­ра­ње, ко­ји је на­стао у дру­гој по­ло­ви­ни 16. ве­ка. Нај­ва­жни­је на­ше из­да­ње је дво­је­зич­на мо­но­гра­фи­ја Зо­ра­на Ву­ко­са­вље­ва „Ар­хи­тек­ту­ра срп­ских пра­во­слав­них цр­ка­ва у Ма­ђар­ској на 400 стра­на, са 700 фо­то­гра­фи­ја на ко­ји­ма је 45 срп­ских хра­мо­ва у Ма­ђар­ској, као и 16 бив­ших и 17 по­ру­ше­них цр­ка­ва ко­је су не­ка­да при­па­да­ле на­шој цр­кви. Ор­га­ни­зу­је­мо на­уч­не ску­по­ве из кул­тур­не исто­ри­је Ср­ба у Ма­ђар­ској, о лин­гви­сти­ци Ср­ба у Ма­ђар­ској, о Са­ви Те­ке­ли­ји, о Бе­ли Бар­то­ку и срп­ској му­зи­ци. Два­де­сет ше­стог ок­то­бра има­ће­мо скуп и из­ло­жбу о Ев­ге­ну Дум­чи (1838–1917) пр­вом гра­до­на­чел­ни­ку Сен­тан­дре­је. Дум­ча је био срп­ске на­ци­о­нал­но­сти и као чо­век по­ре­клом из бо­га­те цин­цар­ске по­ро­ди­це ис­та­као се и као ве­ли­ки до­бро­твор срп­ског на­ро­да у Сен­тан­дре­ји, Бу­дим­ској епар­хи­ји и це­лој Хаб­збур­шкој мо­нар­хи­ји – до­да­је Ла­стић.