Нелечена хипертензија скраћује животни век за десет година

У Србији свака друга особа има хипертензију, а више од половине пацијената у свету који имају висок крвни притисак су млади и средовечни људи. Статистика показује да половина ових пацијената има убрзан рад срца, као последицу симпатичке хиперактивности, то јест повећане активности аутономног нервног система. То значи да велику улогу има и брзина рада срца, што се често занемарује као један од важних фактора ризика за срчане болести.

Професор др Горан Милашиновић, начелник Пејсмејкер центра у Клиничком центру Србије, истиче да је тачно да хипертензија не заобилази младе и средовечне људе, а да је основни проблем што, када се не лечи и када дуго траје, узрокује оштећења бројних органа и скраћује животни век за пет до десет година година у односу на онај који би био остварен без ње. Због тога, и онда када хипертензију није могуће дефинитивно уклонити, треба је ригорозно и посвећено лечити, и то применом лекова (антихипертензива) и променом начина живота и исхране.

Код око 90 одсто особа са хипертензијом (такозвана есенцијална хипертензија) није могуће детектовати узрочни фактор (обољење бубрега, срца, жлезда), с обзиром да је реч о генетски условљеним променама на нивоу ћелијских трансмитера који узрокују продужен спазам малих артеријских крвних судова (доступних прегледу једино на очном дну). Уз ово, стања која доприносе настанку овог типа хипертензије су гојазност, дуван, физичка неактивност и превелик унос натријума и течности. Од посебног значаја је стрес који води повећаном ослобађању стимулативних агенаса у крви, адреналина и норадреналина.

– Код око 50 одсто особа са есенцијалном хипертензијом могуће је констатовати повишен тонус симпатичког нервног система (вишак адреналина и норадреналина у крви) и без стреса, а нарочито код младих особа са хипертензијом, код гојазних, пушача и оних са дијабетесом типа 2. Прецизна и квантитативна дијагностика повишеног тонуса овог нервног регулатора унутрашњих органа (који се у хипертензији испоставља као негативан фактор) није могућа рутинским лабораторијским путем па нам преостају квалитативне и индиректне методе, од којих је најједноставнија мерење пулса. Граница релативне безбедности налази се испод 75/мин, па би све особе са хипертензијом које имају пулс виши од 80/мин требало да потраже стручну помоћ ради ревидирања медикаментне терапије како би се достигле безбедне границе. Нажалост, и поред савета лекара, више од 30 одсто особа са леченом и стабилизованом хипертензијом и даље има пулс виши од 80/мин, а према неким научним саопштењима, то их излаже за 53 одсто вишем ризику од свих компликација: изненадне смрти, срчаног инфаркта, можданог удара, пуцања зида аорте – каже др Милашиновић.

Због тога би свако контролисање крвног притиска требало да укључује и мерење пулса, али уз опрез јер су у том погледу данас најчешће коришћени електронски уређаји и најмање поуздани. Будући да свако узбуђење води краткотрајном и привременом повећању пулса, мерење би требало обавити у што је могуће мирнијем стању и без претходних стимуланса, попут кафе или дувана, као и узбуђења, и то пипањем на артеријама блиским кожи (запешће руке), а уз помоћ хронометра (часовника). Још поузданији начин био би двадесетчетворочасовно праћење висине пулса, при чему је најзначајнији просечни пулс за време спавања, будући да би он требало да буде снижен у односу на дневни. Уколико се констатује повећање вредности ноћног пулса за 15 до 20 одсто, са великом сигурношћу могуће је закључити о повишеном нивоу адреналина и норадреналина у крви.

– Једном констатован, повишен тонус симпатичког нервног система код особа са хипертензијом треба озбиљно лечити, и то медикаментима из групе бета-блокатора, који блокирају улазак адреналина и норадреналина у ћелије, у којима се испоставља њихов негативан утицај. Нова научна истраживања су показала да немају сви бета-блокатори једнак потенцијал за корисно дејство у хипертензији са повишеним тонусном симпатичког нервног система, а највећи ефекат потврђен је за оне из такозване треће генерације (са селективним дејством на срце и крвне судове), и то оне међу њима који најснажније снижавају пулс. Показало се да је њихово позитивно дејство очувано и код особа које су уживаоци дувана, као и код дијабетичара, две групе пацијената које нису подесне за лечење свим бета-блокаторима – сматра др Милашиновић и додаје да је често понављана грешка лечење недовољно високом дозом бета-блокатора (из страха од нежељених дејстава), због чега се лек погрешно прерано одбацује као неефикасан.