Гимназије зреле за реформе

Гимназијско образовање дуго је волшебно измицало реформским процесима који им сада громко куцају на врата. Да се под гимназијским кровом задржи оно што је добро, а промени и унапреди оно што не ваља неодложна је намера надлежних у просветној власти. А који су то неспорни квалитети, али и проблематичне тачке и мањкавости садашње концепције школовања у гимназијским клупама, врх образовног система питао је наставнике, директоре и стручне сараднике свих школа овог типа у Србији.

Пристигли одговори 872 запослена у 84 гимназије послужили су као грађа за нову брошуру под називом „Шта је добро у нашим гимназијама, а шта треба мењати”. Приказ ставова гимназијских радника, као део детаљне анализе тренутног стања у гимназијама на којој ће се темељити будуће промене, ових дана објавили су Министарство просвете, науке и технолошког развоја и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања.

Цитат Душана Радовића: „Морамо се потрудити да нам школе не остаре, да нам се пре времена не уморе и да не остаре просветни радници, да нам деца долазе у школу своје, а не наше младости”, који је један наставник навео одговарајући на питање шта би у у гимназијском образовању најпре требало променити, издвојио се као мисао водиља брошуре, али и предстојеће реформе.

Носиоци образовно-васпитног рада у гимназијама овај вид школовања углавном описују као квалитетно, холистичко, темељно, свеобухватно, свестрано, амбициозно, озбиљно, колевку будуће академске елите… Међутим, није занемарљив проценат запослених који сматрају да је гимназијско образовање застарело, претешко, нефлексибилно, неиновативно, преобимно, превише захтевно, сувише традиционално и слично. Најчешће, и као најважнији квалитет гимназије, истичу да оне најбоље припремају ученике за даље школовање на факултетима, али убедљива већина, чак 86 одсто професора, препознаје да би се одређеним променама ове школе морале унапредити.

Међу најупечатљивијим недостацима запослени увиђају да нема довољно гимназијалаца, да је настава доминантно предавачког типа, да би преобимне програме требало скратити и осавременити у знатној мери. Као добродошлим променама професори се надају бољој сарадњи са ресорним министарством и већој подршци просветне власти. Прижељкују да им плате буду веће, да се мање баве административним пословима и да имају већу аутономију у погледу реализације наставних планова и програма. Њихов је став и да би ваљало унапредити начин провере знања и оцењивања гимназијалаца, и то увођењем иницијалних и стандардизованих тестова. Гимназијски предавачи желе квалитетније уџбенике и да дигиталне верзије школске литературе буду доступније.

Предности школовања у гимназијским клупама су достизање високог нивоа општег образовања, одлагање одлуке о будућем занимању, постављање образовних темеља подмлатку факултетски образоване друштвене елите са развијеним радним навикама и жељом за целоживотним учењем и усавршавањем, како закључују професори.

Из њиховог угла, потребно је унапредити матурски испит, изменити досадашњи концепт превере знања за крај гимназијског образовања, увести националну матуру као услов за упис на факултете. Ако надлежни за реформу гимназијског школовања уваже сугестије наставничког кадра, гимназијалци ће добити више простора за самостални истраживачки рад, градиво ће бити сажето, број предмета смањен, модерне технологије користиће се обилато, кабинети ће бити опремљени савременим наставним средствима, а настава ће прерасти у електронску.

Васпитна улога није занемарена

Насупрот увреженом мишљењу да школе, па и гимназије, слабо остварују васпитну улогу, резултати анализе ставова запослених у гимназијама сведоче да у овим кућама знања васпитавање ученика није занемарена функција школовања. Већина професора уверена је да се најзначајнији васпитни утицај школе на ученике заснива на личном примеру понашања наставника. Најмање је предавача који сматрају да су „рад, ред и дисциплина” основ школског васпитавања, а уместо тога радије прибегавају подстицању солидарности, сарадње, толеранције, уважавања различитости, тимског рада и преузимања одговорности за сопствене поступке. Као важно за васпитни утицај наставници препознају и јасно дефинисање правила и доследну примену награда и казни, а као погодне активности за унапређење васпитног рада наводе: часове одељенског старешине, школске секције, додатну наставу, припреме за такмичења, посете установама културе, студијска путовања, екскурзије, учествовање у хуманитарним акцијама…