Среда, 26.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

У 78. години тренирам пет сати дневно

Прослављени џудиста Вук Рашовић непрекидно се такмичи већ 57 година, а као ветеран има 82 медаље
Вук Ра­шо­вић на тре­нин­гу у са­ли у Ко­шут­ња­ку (Фо­то А. Ми­ле­тић)

Уз име Ву­ка Ра­шо­ви­ћа обич­но сто­ји – мај­стор џу­доа. Има­ју­ћи у ви­ду шта је све ура­дио и шта још чи­ни, на из­ма­ку сво­је 78. го­ди­не, мир­не ду­ше би мо­гло да сто­ји – фе­но­мен! Та­ко и сам се­бе до­жи­вља­ва:

– Пр­во так­ми­че­ње сам имао у мар­ту 1961, а по­след­ње је би­ло не­дав­но на Свет­ском пр­вен­ству за ве­те­ра­не на Сар­ди­ни­ји. Да се ис­пра­вим – тре­нут­но по­след­ње, по­што на­ста­вљам ка­ри­је­ру. Не­пре­кид­но се бо­рим већ 57 го­ди­на. Мо­жда је то и свет­ски ре­корд. Се­бе до­жи­вља­вам као фе­но­мен, кад ви­дим шта све људ­ско те­ло мо­же ка­да га гу­раш до ли­ми­та – ка­же Вук Ра­шо­вић ко­ји је за 15 го­ди­на ве­те­ран­ског ста­жа осво­јио 82 ме­да­ље на нај­ве­ћим ме­ђу­на­род­ним так­ми­че­њи­ма, од то­га 14 ти­ту­ла пр­ва­ка све­та (по­след­ња у Ам­стер­да­му 2015) и се­дам европ­ских.

Два на­ша но­ва џу­до шам­пи­о­на, Алек­сан­дар Ку­кољ (26, европ­ско зла­то) и Не­ма­ња Мај­дов (21, свет­ско), има­ју збир­но ма­ње го­ди­на не­го Ра­шо­вић „рад­ног ста­жа” на стру­ња­чи. 

– Оства­рен је сан срп­ског џу­доа, да ова­ко ма­ла зе­мља има и европ­ског и свет­ског пр­ва­ка, два сјај­на мом­ка. Сти­жу и та­лен­то­ва­не де­вој­ке. Све то го­во­ри да се ни­смо уза­луд тру­ди­ли по­след­њих 60 го­ди­на, сви ми ко­ји смо, на овај или онај на­чин, би­ли део на­ше џу­до по­ро­ди­це. А уло­же­но је ве­о­ма мно­го ен­ту­зи­ја­зма, тру­да и љу­ба­ви. Јер у овом спор­ту не­ма нов­ца, а ни не­ке по­себ­не афир­ма­ци­је – ка­же Ра­шо­вић. 

Ње­га тре­ба до­жи­ве­ти „из­бли­за”, осе­ти­ти ње­гов од­нос са стру­ња­чом, ви­де­ти му у оку сјај док об­ја­шња­ва за­што му два до­бра „ба­ца­ња” при­чи­ња­ва­ју ве­ће за­до­вољ­ство од две ме­да­ље. За­то што ве­шти­ни и тех­ни­ци да­је пред­ност у од­но­су на сна­гу. Не­дав­но смо га у 9 ују­тро за­те­кли на тре­нин­гу у Ре­пу­блич­ком за­во­ду за спорт и ме­ди­ци­ну спор­та, где је спа­рин­го­вао са сту­дент­ки­њом Аном Ра­кић и не­ка­да­шњим ју­ни­ор­ским ре­пре­зен­та­тив­цем Не­ма­њом Је­ши­ћем.

– Ви­ше би тре­ба­ло да се прав­дам, ма­ње да се хва­лим што и да­ље тре­ни­рам пет са­ти днев­но – ка­же Ра­шо­вић. 

– То ми је не­ка вр­ста лич­ног за­до­вољ­ства. Мо­ји тре­нин­зи су: ју­тар­ње сна­жно пли­ва­ње па те­ре­та­на, уве­че тех­ни­ка и спа­рин­го­ва­ње. Де­се­так љу­ди је ту око ме­не. Не­се­бич­ни су, јер се ста­вља­ју ме­ни у функ­ци­ју. Ни­чег од овог не би би­ло без ве­ли­ке по­др­шке Ре­пу­блич­ког за­во­да за спорт и ме­ди­ци­ну спор­та, јер код њих се осе­ћам још ко­мот­ни­је не­го код ку­ће – до­да­је. 

Од 1963 до 1975. био је ре­пре­зен­та­ти­вац. По­ред ти­ту­ле др­жав­ног пр­ва­ка, за свој нај­ве­ћи до­мет сма­тра ти­ту­лу на Ме­ђу­на­род­ном ку­пу Ја­дра­на 1966, ка­да је по­бе­дио не­ке од нај­ве­ћих бо­ра­ца тог вре­ме­на, по­пут Нем­ца Ле­о­пол­да и Бри­тан­ца Џек­са. По­след­њи се­ни­ор­ски меч имао је 1996, осво­јив­ши у 57. го­ди­ни пр­во ме­сто на Отво­ре­ном пр­вен­ству Бе­о­гра­да.

– Би­ло је љу­де стид да из­гу­бе од ме­не, због мо­јих го­ди­на, па су ула­га­ли огро­ман на­пор да ме по­бе­де, али сам и ја мо­рао да се на­пре­жем до гор­њих гра­ни­ца. Би­ло је то опа­сно за ме­не, јер би се упа­ли­ли сви алар­ми у те­лу, гла­со­ви ко­ји го­во­ре: бе­жи ода­тле, из­ги­ну­ћеш – ка­же Ра­шо­вић.

Од та­да не ма­ри за те „алар­ме”, ма­да и да­нас тре­ни­ра од де­сет до 12 пу­та не­дељ­но и уче­ству­је на не­ко­ли­ко ве­ли­ких так­ми­че­ња го­ди­шње. На тре­нин­гу ко­јем смо при­су­ство­ва­ли на ле­ђи­ма је др­жао ри­ва­ла те­шког 110 ки­ло­гра­ма. Ка­же да се и сам чу­ди ка­ко у но­га­ма мо­же да из­др­жи и 300 ки­ло­гра­ма (на спра­ви у те­ре­та­ни). Све сво­је успе­хе при­пи­су­је „сва­ко­днев­ном тра­га­њу за ве­шти­ном и оштре­њу ума ко­је на­ста­је у бор­би са са­мим со­бом и про­тив­ни­ком на стру­ња­чи”.

– За­хва­љу­ју­ћи по­све­ће­но­сти, тех­ни­ци џу­доа, ве­шти­ни, то­ком ка­ри­је­ре сам имао за­ви­дан број спе­ци­јал­ки, од­но­сно ба­ца­ња. Кад се освр­нем на ових без­ма­ло шест де­це­ни­ја, кад ви­дим ко­ли­ко је ту пре­тр­ча­них ки­ло­ме­та­ра, по­диг­ну­тих то­на те­ре­та у „љу­ди­ма”... То су не­ве­ро­ват­не ци­фре. Јед­на на ко­ју сам по­но­сан је и број оних ко­је сам об­у­ча­вао у џу­доу, а то је бли­зу 20.000. Ра­чу­нам сву ону де­цу ко­ја су би­ла об­у­хва­ће­на ак­ци­јом ка­да сам „гу­рао” џу­до на ча­со­ви­ма фи­зич­ког вас­пи­та­ња у не­ко­ли­ко шко­ла – при­се­ћа се џу­ди­ста. 

На ра­зним так­ми­че­њи­ма ши­ром све­та, по­чев од Пр­вен­ства све­та за ве­те­ра­не у Се­вер­ној Ир­ској 2002, ни­за­ле су се ме­да­ље и под­ви­зи. Мо­жда нај­плод­ни­ја би­ла је 2005, ка­да је осво­јио че­ти­ри зла­та, по два на европ­ском и свет­ском пр­вен­ству.

– Ме­не од ме­да­ља ви­ше мо­ти­ви­ше то да се из­ра­зим кроз чист по­тез, ве­шти­ну, у ме­чу у ко­јем ри­вал чи­ни све да ме спре­чи. Та ме же­ља ни­кад ни­је на­пу­сти­ла, а бо­га­ми се и по­ја­ча­ва ка­ко ста­рим. До­жи­вља­вам и по­ра­зе, као пре де­се­так да­на, ка­да сам био пе­ти на свет­ском шам­пи­о­на­ту, али ме они до­дат­но мо­ти­ви­шу – ка­же и до­да­је да сви ње­го­ви ус­пе­си не би би­ли мо­гу­ћи без оних ко­ји га по­др­жа­ва­ју, што мо­рал­но, што фи­нан­сиј­ски. Јер, тре­ба обез­бе­ди­ти сред­ства за пут у Ка­на­ду, Аме­ри­ку, Ази­ју... Од 1974. до 1999. био је, ка­ко на­гла­ша­ва, „пра­ви шеф бе­о­град­ског и срп­ског џу­доа”, а од 1981. до 1999. „це­лог ју­го­сло­вен­ског”. До­во­дио је ве­ли­ка так­ми­че­ња у на­шу зе­мљу, као свет­ски шам­пи­о­нат 1989:

– Та­да ми се оства­рио сан да Бе­о­град и Ср­би­ја по­ста­ну свет­ски цен­тар џу­доа. До­би­ли смо и пр­ва­ка све­та. Да ни­је би­ло санк­ци­ја, Бе­о­град би­смо из­јед­на­чи­ли са Па­ри­зом у том по­гле­ду. На кон­гре­су у Ан­твер­пе­ну 1992. до­би­ли смо ор­га­ни­за­ци­ју европ­ског пр­вен­ства 1994, а он­да су нас санк­ци­је вра­ти­ле у ка­ме­но до­ба – го­во­ри Ра­шо­вић, по­ред оста­лог до­бит­ник Мај­ске на­гра­де и Ор­де­на ра­да са сре­бр­ним зра­ци­ма.

До­жи­вот­ни је по­ча­сни пред­сед­ник ЏС Ср­би­је. Европ­ска џу­до уни­ја га је про­гла­си­ла сво­јим по­ча­сним тре­не­ром, Ве­те­ран­ска свет­ска џу­до фе­де­ра­ци­ја му да­ла ти­ту­лу „Ве­ли­ког шам­пи­о­на”, на свет­ском шам­пи­о­на­ту је до­био и пла­ке­ту „Ле­ген­да џу­доа”... Имао је успе­ха и као су­ди­ја и так­ми­чар и тре­нер.

На пи­та­ње шта је за­јед­нич­ка нит у све­му што ра­ди, од­го­ва­ра:

– То су про­мо­ци­ја џу­доа и спор­та. Во­лео бих, ка­да бих љу­ди­ма умео да пре­не­сем, ко­ли­ко би им би­ло ко­ри­сно, ко­ли­ко би им обо­га­ти­ло жи­во­те, да се ба­ве спор­том и ре­кре­а­ци­јом. То мо­ра да ра­ди сва­ки чо­век! – уве­рен је Вук Ра­шо­вић.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Aleksandar Mihailovic
Veliki borac i tragač u sportu, uzor mladima i starima, za ljubomoru onima koji nisu više mladi a nisu ni stari, ali ne znaju šta će sa sobom. Svaka čast za upornost, doslednost i veru u samoga sebe, bez ikakvih pomisli na odustajanje, predaju i kapitulaciju pred životom. BRAVO i bar do 101 u zdravlju, veselju i takmičarskom duhu.
Jordan
Zanimljivo da ovaj članak nema komentara čitalaca.Radi se o sebičnim čoveku .Njegov moto je ja , ja i samo ja. Što bi rekao naš narod ne treba preterivati u ničemu.Neka Vuk poveća satnicu treninga i neka je živ i zdrav.
Милко
Поздрав легенди од песника.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.