У 78. години тренирам пет сати дневно

Два на­ша но­ва џу­до шам­пи­о­на, Алек­сан­дар Ку­кољ (26, европ­ско зла­то) и Не­ма­ња Мај­дов (21, свет­ско), има­ју збир­но ма­ње го­ди­на не­го Ра­шо­вић „рад­ног ста­жа” на стру­ња­чи. 

– Оства­рен је сан срп­ског џу­доа, да ова­ко ма­ла зе­мља има и европ­ског и свет­ског пр­ва­ка, два сјај­на мом­ка. Сти­жу и та­лен­то­ва­не де­вој­ке. Све то го­во­ри да се ни­смо уза­луд тру­ди­ли по­след­њих 60 го­ди­на, сви ми ко­ји смо, на овај или онај на­чин, би­ли део на­ше џу­до по­ро­ди­це. А уло­же­но је ве­о­ма мно­го ен­ту­зи­ја­зма, тру­да и љу­ба­ви. Јер у овом спор­ту не­ма нов­ца, а ни не­ке по­себ­не афир­ма­ци­је – ка­же Ра­шо­вић. 

Ње­га тре­ба до­жи­ве­ти „из­бли­за”, осе­ти­ти ње­гов од­нос са стру­ња­чом, ви­де­ти му у оку сјај док об­ја­шња­ва за­што му два до­бра „ба­ца­ња” при­чи­ња­ва­ју ве­ће за­до­вољ­ство од две ме­да­ље. За­то што ве­шти­ни и тех­ни­ци да­је пред­ност у од­но­су на сна­гу. Не­дав­но смо га у 9 ују­тро за­те­кли на тре­нин­гу у Ре­пу­блич­ком за­во­ду за спорт и ме­ди­ци­ну спор­та, где је спа­рин­го­вао са сту­дент­ки­њом Аном Ра­кић и не­ка­да­шњим ју­ни­ор­ским ре­пре­зен­та­тив­цем Не­ма­њом Је­ши­ћем.

– Ви­ше би тре­ба­ло да се прав­дам, ма­ње да се хва­лим што и да­ље тре­ни­рам пет са­ти днев­но – ка­же Ра­шо­вић. 

– То ми је не­ка вр­ста лич­ног за­до­вољ­ства. Мо­ји тре­нин­зи су: ју­тар­ње сна­жно пли­ва­ње па те­ре­та­на, уве­че тех­ни­ка и спа­рин­го­ва­ње. Де­се­так љу­ди је ту око ме­не. Не­се­бич­ни су, јер се ста­вља­ју ме­ни у функ­ци­ју. Ни­чег од овог не би би­ло без ве­ли­ке по­др­шке Ре­пу­блич­ког за­во­да за спорт и ме­ди­ци­ну спор­та, јер код њих се осе­ћам још ко­мот­ни­је не­го код ку­ће – до­да­је. 

Од 1963 до 1975. био је ре­пре­зен­та­ти­вац. По­ред ти­ту­ле др­жав­ног пр­ва­ка, за свој нај­ве­ћи до­мет сма­тра ти­ту­лу на Ме­ђу­на­род­ном ку­пу Ја­дра­на 1966, ка­да је по­бе­дио не­ке од нај­ве­ћих бо­ра­ца тог вре­ме­на, по­пут Нем­ца Ле­о­пол­да и Бри­тан­ца Џек­са. По­след­њи се­ни­ор­ски меч имао је 1996, осво­јив­ши у 57. го­ди­ни пр­во ме­сто на Отво­ре­ном пр­вен­ству Бе­о­гра­да.

– Би­ло је љу­де стид да из­гу­бе од ме­не, због мо­јих го­ди­на, па су ула­га­ли огро­ман на­пор да ме по­бе­де, али сам и ја мо­рао да се на­пре­жем до гор­њих гра­ни­ца. Би­ло је то опа­сно за ме­не, јер би се упа­ли­ли сви алар­ми у те­лу, гла­со­ви ко­ји го­во­ре: бе­жи ода­тле, из­ги­ну­ћеш – ка­же Ра­шо­вић.

Од та­да не ма­ри за те „алар­ме”, ма­да и да­нас тре­ни­ра од де­сет до 12 пу­та не­дељ­но и уче­ству­је на не­ко­ли­ко ве­ли­ких так­ми­че­ња го­ди­шње. На тре­нин­гу ко­јем смо при­су­ство­ва­ли на ле­ђи­ма је др­жао ри­ва­ла те­шког 110 ки­ло­гра­ма. Ка­же да се и сам чу­ди ка­ко у но­га­ма мо­же да из­др­жи и 300 ки­ло­гра­ма (на спра­ви у те­ре­та­ни). Све сво­је успе­хе при­пи­су­је „сва­ко­днев­ном тра­га­њу за ве­шти­ном и оштре­њу ума ко­је на­ста­је у бор­би са са­мим со­бом и про­тив­ни­ком на стру­ња­чи”.

– За­хва­љу­ју­ћи по­све­ће­но­сти, тех­ни­ци џу­доа, ве­шти­ни, то­ком ка­ри­је­ре сам имао за­ви­дан број спе­ци­јал­ки, од­но­сно ба­ца­ња. Кад се освр­нем на ових без­ма­ло шест де­це­ни­ја, кад ви­дим ко­ли­ко је ту пре­тр­ча­них ки­ло­ме­та­ра, по­диг­ну­тих то­на те­ре­та у „љу­ди­ма”... То су не­ве­ро­ват­не ци­фре. Јед­на на ко­ју сам по­но­сан је и број оних ко­је сам об­у­ча­вао у џу­доу, а то је бли­зу 20.000. Ра­чу­нам сву ону де­цу ко­ја су би­ла об­у­хва­ће­на ак­ци­јом ка­да сам „гу­рао” џу­до на ча­со­ви­ма фи­зич­ког вас­пи­та­ња у не­ко­ли­ко шко­ла – при­се­ћа се џу­ди­ста. 

На ра­зним так­ми­че­њи­ма ши­ром све­та, по­чев од Пр­вен­ства све­та за ве­те­ра­не у Се­вер­ној Ир­ској 2002, ни­за­ле су се ме­да­ље и под­ви­зи. Мо­жда нај­плод­ни­ја би­ла је 2005, ка­да је осво­јио че­ти­ри зла­та, по два на европ­ском и свет­ском пр­вен­ству.

– Ме­не од ме­да­ља ви­ше мо­ти­ви­ше то да се из­ра­зим кроз чист по­тез, ве­шти­ну, у ме­чу у ко­јем ри­вал чи­ни све да ме спре­чи. Та ме же­ља ни­кад ни­је на­пу­сти­ла, а бо­га­ми се и по­ја­ча­ва ка­ко ста­рим. До­жи­вља­вам и по­ра­зе, као пре де­се­так да­на, ка­да сам био пе­ти на свет­ском шам­пи­о­на­ту, али ме они до­дат­но мо­ти­ви­шу – ка­же и до­да­је да сви ње­го­ви ус­пе­си не би би­ли мо­гу­ћи без оних ко­ји га по­др­жа­ва­ју, што мо­рал­но, што фи­нан­сиј­ски. Јер, тре­ба обез­бе­ди­ти сред­ства за пут у Ка­на­ду, Аме­ри­ку, Ази­ју... Од 1974. до 1999. био је, ка­ко на­гла­ша­ва, „пра­ви шеф бе­о­град­ског и срп­ског џу­доа”, а од 1981. до 1999. „це­лог ју­го­сло­вен­ског”. До­во­дио је ве­ли­ка так­ми­че­ња у на­шу зе­мљу, као свет­ски шам­пи­о­нат 1989:

– Та­да ми се оства­рио сан да Бе­о­град и Ср­би­ја по­ста­ну свет­ски цен­тар џу­доа. До­би­ли смо и пр­ва­ка све­та. Да ни­је би­ло санк­ци­ја, Бе­о­град би­смо из­јед­на­чи­ли са Па­ри­зом у том по­гле­ду. На кон­гре­су у Ан­твер­пе­ну 1992. до­би­ли смо ор­га­ни­за­ци­ју европ­ског пр­вен­ства 1994, а он­да су нас санк­ци­је вра­ти­ле у ка­ме­но до­ба – го­во­ри Ра­шо­вић, по­ред оста­лог до­бит­ник Мај­ске на­гра­де и Ор­де­на ра­да са сре­бр­ним зра­ци­ма.

До­жи­вот­ни је по­ча­сни пред­сед­ник ЏС Ср­би­је. Европ­ска џу­до уни­ја га је про­гла­си­ла сво­јим по­ча­сним тре­не­ром, Ве­те­ран­ска свет­ска џу­до фе­де­ра­ци­ја му да­ла ти­ту­лу „Ве­ли­ког шам­пи­о­на”, на свет­ском шам­пи­о­на­ту је до­био и пла­ке­ту „Ле­ген­да џу­доа”... Имао је успе­ха и као су­ди­ја и так­ми­чар и тре­нер.

На пи­та­ње шта је за­јед­нич­ка нит у све­му што ра­ди, од­го­ва­ра:

– То су про­мо­ци­ја џу­доа и спор­та. Во­лео бих, ка­да бих љу­ди­ма умео да пре­не­сем, ко­ли­ко би им би­ло ко­ри­сно, ко­ли­ко би им обо­га­ти­ло жи­во­те, да се ба­ве спор­том и ре­кре­а­ци­јом. То мо­ра да ра­ди сва­ки чо­век! – уве­рен је Вук Ра­шо­вић.