Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ОТВОРЕН 62. МЕЂУНАРОДНИ САЈАМ КЊИГА

Велика књижевност на савршеном писму

Отварајући Сајам, академик Миро Вуксановић приметио је да од почасних гостију с немачког говорног подручја треба да учимо како се штити властити језик
„Кључ је у књигама” овогодишњи је мото манифестације (Фото Ж. Јовановић)

Једну од најпосећенијих и најдражих културних манифестација у Србији, Међународни београдски сајам књига, чији је овогодишњи мото „Кључ је у књигама”, по 62. пут свечано је синоћ прогласио отвореном академик и писац Миро Вуксановић. У име почасних гостију – четири земље: Немачке, Аустрије, Швајцарске и Лихтенштајна, као и једног немачког језика, обратио се и аустријски писац, публициста и књижевни критичар Карл-Маркус Гаус, познавалац књижевности средње и источне Европе, чији су родитељи 1945. године из Војводине дошли у Аустрију.

У наредних седам дана, до недеље 29. октобра, под куполе Београдског сајма долазићемо да се обрадујемо различитостима других култура и језика, да се подсетимо јубилеја наше културе и да се суверено крећемо простором једне од највећих књижара у овом делу Европе. Академик Миро Вуксановић у свом говору, који је пре наликовао на симболичну причу, истакао је управо супротност између једног немачког језика и четири државе у којима се тим језиком несметано говори, и једног српског језика, који је подељен на четири земље, и у другим државама сада се зове другим именима: хрватским, црногорским, босанским.

– Недавно су листови у великим и малим земљама пренели вест о двојици људи који једини знају свој језик – ајапанеко. Они не разговарају. Онамо, где је било средиште једне од средњовековних српских држава, где настаје српска река која шездесетак година протиче кроз светску књижевност, живе две особе, брат и сестра. Не разговарају. Брат је свој језик назвао црногорским. Сестра није оставила свој српски којим су говорили њихови преци и родитељи. На другој обали су две куће. У једној је човек који каже да говори босански. У другој је старица којој је језик хрватски. Они су вршњаци с братом и сестром на другој обали и са женама у кањону. Када су заједно ишли у школу, учили су из истих књига. У њима је темељни језик био српски. Њихови књижевници су писали истим језиком. Сада су разврстани у четири књижевности, са четири имена, на четири језика, у четири земље. Један је постао четири – рекао је Вуксановић, напомињући и то да је српски језик по броју говорника мали, али да је на том језику настала велика књижевност која траје цео миленијум. По његовим речима, српски језик је у опасности од нестанка, као што нестају мала српска насеља, а даровита младеж одлази у иностранство.

– Наши су посебни гости четири земље и један језик. Код њих је четири постало један. Зато може бити да они, нарочито највећи међу њима, боље од нас знају како смо од једне земље добили неколике, а како уместо једног језика – четири. И боље од нас виде да ће српски језик са својим савршеним писмом које сами запостављамо, с укупном књижевношћу и наслеђем на српском изразу, врло брзо да уђе у зону ишчезавања. Зато је потребно да од њих и од других учимо како се штити властити језик и све што он твори – истакао је академик Вуксановић.

У свом поздравном обраћању Карл-Маркус Гаус дотакао је наша срца не само познавањем српске и културе Балкана, већ и познавањем спорта. По његовим речима најталентованији и стилски најоригиналнији аустријски фудбалер презива се Арнаутовић и Србин је, али је истовремено и Аустријанац, рођен и одрастао у Бечу.

– Њега одликује – да искористим стари израз – двојни национални идентитет, какав се у Аустрији подразумевао у временима пре него што се Двојна монархија почела распадати у националним борбама. Поједини хулигани националног фудбала куде Марка Арнаутовића што игра за репрезентацију Аустрије, али понекад и емпатично говори о Србији као о својој домовини. Пре отприлике три недеље на утакмици против Србије постигао је гол за Аустрију, али онда скоро демонстративно није учествовао у весељу. Образложио је то, на развученом бечком дијалекту, уважавањем српског дела своје породице као и противника на терену – запазио је Карл-Маркус Гаус.

Говорећи о Бечу, он је посебно издвојио 3. округ у близини центра града, где су се упознали Србин из Мароканске улице Вук Стефановић Караџић и песник Петар Прерадовић, Хрват из Мађарске улице, стремећи да кроз академско и уметничко бављење језицима изведу Балкан из историјске усамљености и уведу га у модернизам.

– У улици по имену Мароканска, педесет је година, у стану премалом за све већу библиотеку и за наследнике, проживео Србин Вук Караџић, који је са својом супругом, Бечлијком Аном Кнаус, имао дванаесторо деце. Вук Караџић био је син простих земљорадника, који нису могли да му на животном путу омогуће више образовање, но ипак је као избеглица у Бечу постао један од највећих европских интелектуалаца 19. века, који је од дијалеката своје домовине обликовао српски књижевни језик, дефинисао правопис, саставио речник с преко 27.000 одредница и сакупио народно стваралаштво које се до тада преносило искључиво усменим путем – приметио је Карл-Маркус Гаус. Поводом наступа четири земље једног језика на овогодишњем Међународном београдском сајму књига, он је истакао и различитости ових култура и држава.

– Данас тешко да би ико довео у питање тврдњу да Аустрија није исто што и Немачка или да Лихтенштајн није немачка државица која тек историјском неправдом није део неког већег немачког царства, као што је и Швајцарска Швајцарска, а не некакав огранак Аустрије или још једна неостварена немачка покрајина. Што се језика тиче, мени који сам из Салцбурга није нимало лако да пратим разговор људи из Цириха, а и у Шлезвиг-Холштајну говори се сасвим другачије него у Тиролу или у кантону Ури. А свеједно се и тамо и овде говори и пише немачки, док су се лингвисти у међувремену усагласили да не само да постоје бројни немачки дијалекти него и неколико „варијетета немачког књижевног језика” – напоменуо је наш гост, додајући да разлике ипак нису толико велике да не би и даље све време било речи о једном немачком језику.

– Није ми ни на крај памети да ја Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређујем да треба да се држе онога што се раније називало „српскохрватским”. Али исто тако може бити покушаја да се разлике на равни језичке политике увећају и начине дубљим него што јесу – запазио је Карл-Маркус Гаус, подсећајући, како је казао, „језичку полицију” да никог од нас нису обликовали само једна једина национална култура или регионални идентитет, као што ни језик у свакодневици и у уметности нема за циљ да одвоји једну групу од друге него да се људи споразумевају и у речима оног другог открију себе саме.

Коментари12
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Драгољуб Збиљић
ВУК, ИЗГЛЕДА, НИЈЕ СХВАТИО ДА ЋЕ ЊЕГОВО ПРИХВАТАЊЕ ДА СРПСКИ ЈЕЗИК ДОБИЈЕ И ДРУГО (ЛАТИНИЧКО) ПИСМО БИТИ ПОЧЕТАК РАЗБИЈАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА, А ДАНАШЊИ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ НЕ СХВАТАЈУ ДА НОРМИРАЊЕМ ДАНАШЊЕГ ЈЕЗИКА СРБА НА ДВА ПИСМА РАЗБИЈАЈУ СРБЕ И ВОДЕ СВОЈ НАРОД АСИМИЛАЦИЈИ. Разбијање српског језика омогућено је смишљеним избором два писма за писање језика Срба. То је и логично. Ни Вук Караџић није разумео да ће се преко писма омогућити разбијање језика који јее он кодификовао кроз његову реформу српског језика и писма. Оног часа кад се у Бечу 1850. сагласио да се његов језик може писати и ћирилицом и латиницом, самим тиме је утрт пут разбијању српског Вуков(ск)ог језика.
Коста
Вук је добор знао шта је реадио. Зато у Бечу 1850. тај језик није именовао. Знао је он да тај језик никада не може бити (само) српски. Ипак, у Рјечнику (1852) одваја ћирилицу као само српско писмо и лаитницу као (само) хрватско. Међутим, то је врло брзо "заборављено" у налету српског југословенства које је увек тежило ка приближавању српског хрватском. У Вуковом речнику израз "застaва" не постоји у данашњем значењу. Вук спомиње да га (само) Хрвати користе у значњеу стега. Ко данас међу Србима зна да су бројни значајни "српски" изрази чисти кроатизми?
Драгољуб Збиљић
Разлика између немачког и српског језика је и мала и велика. Мала је у томе што се говорници српског језика међусобно разумеју и с Хрватима, и с Бошњацима и с Црногорцима као што се међусобно разумеју и сви говорници немачког језика. А велика разлика је у томе што је српски народ разбијан преко различитих вера, преко њиховог преименовања и преименовања српског језика. Најпре је српски језик преименован у "српскохрватски", а преко тог почетног "полупреименовања" лакше је преименован на нова три назива. И, што је најгоре, свака нова политичка наметања могу даље преиемновљавати и Србе и њихов језик. Тим ситњењем, разбијањем и дробљењем Срба и њиховог језика стиже се даље изумирањем тих малих преименованих језика и народа и општу асимилацију онога што је почело од српског народа и његовог језика. Већи немачки народ који није изложен преименовању свог језика успешно се одупире дробљењу немачког језика и народа, за разлику од српског народа и његовог језика. У томе су сами Срби томе доприно
Коста
Немци и Швајцарци се баш не разумеју најбоље. Ипак, постоји стандарнди немачки језик којим се пише и говори службено без обзира на локалне дијалкте. Другим речима, књижевни језик је, како и треба да буде, наддијалекатски, сем на бртовитом Балану.
Станислав
4 земље + 4 језика = Разумемо се! Живим за дан када ће ово бити мото сајма књига. Тужно је што се разумемо да се не разумемо - Бошњак неће рећи да је његов језик српски, Србин да је хрватски, Хрват да је црногорски, а Црногорац босански. И сви ће то јасно и гласно говорити и понављати и сви ће се разумети и свађати и усађивати једни другима право једног језика над другим. За сада нема победника, четири језика, четири народа, четири небитне државице са пљачкашким врхушкама, кварљивим културним елитама, а народ као пас само глође коске... И пре но што измислимо неки нови језик - војвођански, херцеговачки, истарски, хајде да се свако бави својом језиком, својим народом, својом културом, па ће историја и време показати и доказати чији је језик (већине) јужних Словена.
Никола Милованчев
Зна се који је то језик. Када је Љ. Гај, покретач илиризма, у Загребу преузео српски језик (прилично га искваривши), записао је у својој Даници 1846, бр. 31, стр. 124:"u koga se sačuvao čisti jezik ilirski... U svakom odgovoru naći ćete Serblje i Serbstvo...Sav sviet znade, da smo mi književnost ilirsku podigli i uveli; nu nama još niti iz daleka nije na um palo ikada tvarditi, da to nije serbski već ilirski jezik". Тада није Гају на ум пало називати српски језик туђим именом али касније другима јесте.
Bojan
Morate praviti razliku između književnog jezika, koji počinje Vukovim odabirom južnog narečja za osnovu budućeg standarda, i jezika književnosti, koji se opet ne mora podudarati sa standardom.
Коста
Српски књижевни језик (стандардни језик) је постојао пре Вука. Њим се писaло у службеним комуницаијама. Имао је граматику и правопис. Прочитајте мало дела Ђуре Даничића о томе.
Lucijan Kinik
Posve nejasna rečenica, koju je teško prevesti iako se lako može objasniti što se s njom htjelo reći. Ali, je li rečeno baš to htjela, ne znam, a ni gramatička struktura mi nije jasna. Barem ne, zašto baš tako. Je li to sloboda pjesništva, licentia poetika (svjesno odvajanje od uobičajena načina izražavanja ili od gramatičkih normi ..), neka vrsta rime, recimo "nagurana rima" ili je to prirodni srpski jezik, kakav se često mogao ćuti u Knjaževcu (ja u JNA). Kako bilo, nije jasno što je htio reći ili šta je hteo da kaže. Možda uz neko "ajd ne seri" ili "idi da se lećiš" treba prestati pitati i pustiti tako kako je, a ne prevoditi. Dakle, na plakatu "hit komedija" "Ukradena ličnost" Lane Gučević, između ostaloga piše "Ne cvate sveće ni u naše preduzeće". Ma ipak, da puca puška ili puškom u naše poduzeće, da dolazi u naše poduzeće ali da cveće sveta u naše preduzeće ... da ga jebeš, žulja me i u cipeli i u mozgu - neprobavljivo! I sad se netko dogovorio da se takvi plakati - natpisi u j

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.